Daj mi karmina sa tvojih usana ili čovjek koji je volio karmine

     U zadnjih par godina, u Đakovu karmine su postale uobičajena stvar. Kud su ljudi (općenito govoreći) da ga jebeš u financijskom klincu i ko zna imaju li baš svi za grobnicu i sav onaj harač bez kojeg ne moreš pošteno ni umrt. Još oni koji ostanu iza pokojnika, moraju i izvalit iljadu dvi eura za dobre karmine. Prije smo se rugali Srbima, oni kao slave tri dana kad neko baci dlaku, a evo počeli i mi. Nije slučajno Krleža izvalio onu : "Sačuvaj me bože hrvatske kulture i srpskoga junaštva". Ma ne triba se rugat. Vrlo brzo nakon ruganja, postaneš kao onaj kojem si se rugao. Što ne znači nužno da je to loše. No ima jedna dobra stvar kod karmina, a to je spoznaja da život ide dalje i da se živjeti mora a i svaki "normalan" pokojnik bi htio, ili bi trebao htjeti kad bi mogao, da život ide dalje i bez njega. Dakle, nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu..  

-Imena i likovi u priči koja slijedi nisu stvarni, ali u svakoj priči, pa ma o kakvoj se zapravo izmišljotini radilo, uvijek ima barem zerica istine. 

   Negdje u jednom Đakovačkom restoranu...

  Dolazi rodbina, bliža, dalja. Skupljamo se... Svako oće izist i poist džabe. Konobari donose još stolova. Pa sidneš, pa diž'se evo još rodbine. Čini mi se da neke od ovih koji pristižu nisam ni vidio na sprovodu.

Viče pajdo: Evo sad s posla! A jest cestu poledilo u pi*du materinu! 

    Svi nosimo stolove, pomažemo konobarima. E onda sidnemo... Kad evo ih još! Nisam ni znao da nas je toliko iz Duvna!?! Počeli bogati i klošari izgrada dolazit ko prije u svatove. Prije išli kod Budimira a kako su sad ove nove sale sve izvan grada, i klošarima mrsko ić' tako daleko samo za izist i popit, pa vele, bolje doć’ na karmine. Sad se evo već, jedan stol posebno i za klošare postavlja. Neki stariji se pitaju koji su ovo, a onda neko viče:

-Ma neka ih bogati!  Nek jedu dečki, pa tako smo i mi... Neko odgovara.

    I onda napokon sidnemo. Nabaciš rič-dvi sa rodbinom, koja je ovom prigodom došla iz Hercegovine. Ma uvik nas iznenade. Dao bi ruku u vatru da su još prije desetak godina na sprovod strica Joze došli iz Bosne. Ma ko ga jebe! Važno je da smo svi svoji. A to što su sad neki ovi, a neki oni, a iz iste vukojebine izašli, a jebi ga, pa rat je bio!?! Ko više pamti šta je bilo prije deset-dvaest godina? Jel ima za izist? Ima! Jel ima za popit? Ima! Jedi pij veseli se, a na porijeklo poseri se!

    Neko lupka nožem o čaše... Diž' se! Očenaš-zdravomarijo-slava ocu! Svi nešto mrmljamo. Uglavnom dominiraju glasovi starijih gospođi bliže smrti, pa i pokojeg bogojaznijeg muškarca, o ostali pomalo mrmljaju sebi u brk. Neki dida miša supu da mu se prije oladi, da kad sidne da more odma uvalit kruva i udrobit u supu. Danas žena nije ništa cili dan kuvala, popodne će sigurno bit te karmine pa štaš kuvat? I tako cili dan suvo a nema se zubi pa će supa baš dobro doć'! 

-Aaamen! 

To je uvik nekako glasnije od cile molitve. Izmolismo! Stavljam livu ruku na srce, čekam himnu...Svi sidaju... ništa. Počešem se nešto ko đoja po košulji i sidnem i ja.

  E onda počinje priča. Pokojnika, pokoj mu dušu, jedva iko i spominje. Stric Jandre se sitio kako ga je pokojnik jednom izdao materi što kad je par dana izbivo iz škole, pa mu je skoro počeo jebat mater, a onda se siti da o pokojniku valja pričat samo ono najbolje. Ma sitio se on ku*ac, nego ga žena prodrla nogom ispod stola pa je odma umukno. Vrlo brzo se prešlo na viceve. 

Grabi se supa u tanjure i čuje se zveket pribora.

-Pa kad smo se ono zadnji put vidili? Upitam ja.

Frano :-Kad je umro pokojni Jozo. 

Ja: Jest vala pokoj mu duši! E pa da, vidiš bogati, pa tribali bi se češće viđati. 

-Jes vala tako je. Svi kimaju glavom dok im sa sjajne brade otpadaju rezanci po bijelom stoljnjaku.

Stričević Mate : -Sramota bogati, pa mi smo veliki rod! 

Supa se već pojela, stigla janjetina i prasetina...

Ja -Čekaj  pa kakav smo mi ono bogati rod?  

Stričević Mate će: -Slušaj sad! Meni je moja pokojna baba mamuša pričala, da su njen pokojni did, i did tvoje pokojne babe, od dvi sestre dica. 

Ja -U majke ti! Pa nisam ni znao!?! Ja sam mislio da smo mi puno dalji rod. 

Stričević Mate -Ma jok brate, pa ne meremo bit bližnji! Zamisli ti sad ovo! Okrećući se oko sebe, promatra ljude na karminama pa spazi dvojicu rodijaka za drugim stolom. Pokaže na dva brata Marka i Ivana, koja jedva da pričaju jedan s drugim, al eto sad su sili tamo uz materu da zbiju redove.

-Eto uzmi njih dvojicu, imaju dicu koja su šta? Rođeni stričevići!

Ja, ja! svi kimaju glavom.

Stričević Mate -I sad danas sutra oni imaju dicu. I danas sutra njihova dica imaju dicu. Pa opet dica njihove dice imaju svoju dicu, pa njihova svoju i da se oni sad ne poznaju!?! Pa ne možeš to zamislit jel tako?

Čuje se : -"Čovječe! Pa da". Svi se zamisle osim stričevića Frane koji gložđe praseću koljenicu a pokušo je pratit al se izgubio već kod drugog koljena, pa si sad zbraja u glavi, ko kome šta dođe.

Stričević Mate -Je bogami, ne možeš virovat! Morat ćemo se družit češće. Vidiš kako je život kratak. Danas te ima, sutra te nema. 

-Jest vala. Čuje se za stolom...

-Triba popit, poist... Bacit nešto podase! dobaci Ante. A neš kad umreš!

Antiša je već stavio prst u uvo, pa bi skoro zagango da ga nisam uvatio za ruku. Neko upita:

-"A kad će ples sa udovicom?" 

Stričević Mate -Stan' bolan nismo u svatovima! 

Ante -Nego koja je ona tamo crna u čoši?  

Stričević Mate -Koja? 

Ante -Ona pored Ćuruše.   A Mate ga ošine po glavi. 

Stričević Mate -To ti je od ćaćine stričevke ćer budalesino jedna! 

Ante -A jebi ga, ko da ja znam.  Brani se Ante.

    Polako se primiče kraj ovom domjenku...Svi se glade po stomacima, čačkaju zube...Rodbina i drugi bližnji se počinju dizat od stola. Mrknem još ono pola piva što sam naručio ko u pet do 1 subotom. Ižljubimo i pozdravimo sa rodbinom i još jednom sa figom u džepu konstatiramo kako bi se trebali viđati češće i rastajemo se. 

   -Nas par momaka, što braće, što stričevića, teturamo polako prema kući. Na putu do kuće, neko kaže kako pokojnik nije bio loš čovik. Svi se slažu. A i popili smo i poili, griota je pričat loše o pokojniku. Nakon parsto metara, Mate iz džepa kaputa izvadi gužvaru umotanu u salvetu i uvali odma tri šnite u usta da ne bi morao podilit sa braćom i prasne u smij dok mu mak frca iz usta...





Božica!

Nismo imali izbora ili zašto je radoznala mačka izabrala whiskas

     Isključen sam! Odsječen od svijeta! Izoliran! A ne nalazim se u Remetincu. I sad, promatrajući druge opcije, nekako najzabavnije mi se čini čitati knjige. Ah taj staaari najbolji čovjekov prijatelj, kad već nema psa reći će netko. Ma pas mi nije najbolji prijatelj. Toliko nisko nadam se neću pasti da mi baš pas postane najbolji prijatelj. Nije mi potrebno da mi ego hrani jedan pas, samo zato što me smatra njegovim jebenim vođom čopora. Ne hvala! Lažnih prijatelja imam dosta.

  Zadnji put kad sam bio isključen iz (telefonske a samim time internet) mreže, pročitao sam u hipu nekoliko knjiga, a danas me čeka nova porcija. Tome će pridonijeti i rupa na patici zbog koje ne mogu ići na nogomet. Tako da opet dolazimo do one stare: SVAKO ZLO, ZA NEKO DOBRO. Dakle čitanje je trenutno moj IZBOR...  Čitati knjigu, zavaljen u krevet, povremeno pogledavajući kroz prozor prema oblačnom nebu, te pokvareno i nekršćanski promišljajući, kako je bolje da pada i kiša, jer JA ne mogu igrati jebeni nogomet. I uopće se ne osjećam loše zbog toga. Jebe mi se! Hoću reći, ne osjećam se loše što bih htio da kiša pada dokle god ne kupim nove patike. A šta bi sad trebao, lagat? S time bi prekršio osmu božju zapovijed. Ovako doduše kršim onu svjetovnu, da želim nekome drugome, ono što samom sebi ne bi želio. Ali dovraga, još me nisu beatificirali. Kako je krenulo, bogami i neće.

   Imam i nepogledanih filmova, ali knjiga mi baš sad paše. Na um mi sad pade vic koji sam čuo prije par godina.



Dva miša grickaju vhs kazetu, ili možda je u današnje vrijeme bolje reći dvd "Gospodar prstenova".

Prvi kaže: “Nije loš ovaj film”.

A drugi će:” Ali knjiga je bila bolja”.



   A vjerojatno i zdravija od plastike nadodao bih.

   Posebno je dobar osjećaj kad nabasaš na nekog autora, za kojeg već na prvim stranicama spoznaš, da ćeš nakon što postaneš obogaćen za znanje i zabavu koje će ti priuštiti čitanje njegovih knjiga, nakon toga biti razočaran. Jer ćeš nakon što iscrpiš  njegova djela, osjetiti prazninu… Prazninu jer više nemaš trenutno šta čitati od tog autora, a bilo je tako zabavno. Znam, sad ispadam kao indijanac, koji plače što sija sunce, jer će poslije sunca doći kiša, a veselim se kiši jer će nakon nje, ipak zasjati sunce. Ma nisam takav. Nipošto! Drugi će reći: Daj Kiki ne seri! Ispada da si pročitao cijelu biblioteku!?! Naravno da nisam. Ali vrelo autora koji te naprosto nadahnjuju nije neiscrpno. A onaj ushit koji doživiš kad se stopiš sa mislima nekog autora koji te u momentu tako zaintrigira, doista možeš poistovjetiti sa uSHITom zaljubljenosti.

   Da, trenutno ne prčkam po facebooku. I baš mi dobro... Razmišljam si često o nečemu u zadnje vrijeme, a to je pametovanje. Šta bi neko trebao napraviti i što bi bio najbolji IZBOR za nekog drugog. Toliko puta sam se htio izdvojiti iz tog gliba pametovanja drugima i mislim da je to BAŠ nešto na čemu se treba raditi. Mijenjati ovaj jedini kutak svemira koji možemo promijeniti.



    No ova izoliranost koju sad proživljavam bez interneta, je također osjećaj koji je baš dobro promatrati. Taj specifični osjećaj ovisnosti koji doživljavaju oni koji su navikli živjeti uz internet, (a ja sam definitivno jedan od tih) i nije baš neki cool osjećaj. Ali s druge strane me veseli sve ono pametno što radim kad ne vjesim i ne plivam po bespućima, počesto dosadne fejsbukokrečine…       Ponekad me taj fejsbuk podsjeća baš na grad. I to baš mali grad poput Đakova koji toliko volim. Grad u kojem kada odeš na kavu da bi pročitao novine, prečesto znaš naići na one koje bi najradije blokirao, sakrio njihovu objavu, njihov zapravo copy paste humor, te se nervozno okrećeš oko sebe tražeći tipku ignore.

   Nemamo prava mrčiti na našu djecu koja vjese po chatovima i društvenim mrežama.  NEMAMO! Znate zašto? Zato što oni imaju IZBOR. Ne kažem da je ovaj IZBOR izvanredan, ali je tu, aktualan je. Tu je sa svim svojim manama i vrlinama, kao što je i sve što nas okružuje od postanka svijeta imalo svoje mane i vrline. Neki će i iz tog IZBORa izvući najbolje, (gomilu korisnih podataka koji im mogu pomoći u životu ili stjecanju znanja, zaradu ili reklamu) a neki najgore. Gubljenje vremena, pornografiju, igranje igrica zbog kojih će izgubiti svijest o realnosti. (nije ni to nekad loše ;-) Na žalost tako je. Mi prije 25g nismo imali IZBORa, pa smo vjesili na ulici praveći praćke, luk i strijele, igrali žmirke i bilo nam je dobro, sve dok neko nije dobio strijelom u oko. Onda bi se svi razbježali kućama.

    Onaj mejl, kako smo mi koji smo proživljavali svoju mladost u osamdesetim bili normalni, te kako smo preživjeli iako nismo imali, max tv, internet, laptop i sl. Možete okačiti modnom mačku o rep! Nemojte ga više proslijeđovati nikome. Ionako su ga svi primili i pročitali u barem dva ili tri oblika. MI, SAVRŠENI MI. KOJI SMO POSTALI SAVRŠENI BAŠ KAO I NAŠI RODITELJI koji znaju sve. Jednostavno nismo imali IZBORa. Mi smo mačke koje smo izabrale kosti, jer whiskasa uopće nije ni bilo. Što ne znači da su kosti bile loše. Bile su takve kakve su bile.

   Prilika čini lopova, a mi dakle nismo imali prilike.



Božica!

 

Što je muškarac bez šešira ili zašto ću na sprovode dolaziti sa maska naočalama

        Juče sam bio na sprovodu kod rođakove mame. Pokoj joj duši!  Malo smo zakasnio i čim sam zauzeo mjesto, velečasni taman počinje... Hladno! Prosinac je... Osmotrim malo ljude na sprovodu, sve žene koje su došle na sprovod, i dalje nose kape, a muškarci  gologlavi. Unutarnji glas mi reče zapovijed ko u vojsci: "Kapu skini!" Skidam šešir a hladnoća mi obuzima glavurdu. Već mi je puna kapa diskriminacije! Ako mi neko objasni, zašto na sprovodu samo muški moraju skinuti šešir ili kapu, e pa kapa dolje mu! Još kad sam bio mali, pa uđi s materom u katedralu, i čim smo prešli prag crkve, mater me trgne za ruku i rekne:" Skini kapu Turčine!" A u katedrali ladno da te bog sačuva! Mora da je riječ o nekoj staaaroj biblijskoj, starozavjetnoj vatever priči. Od svih tih staaarih biblijskih, meni trenutno pada na pamet samo ona: Koja je razlika između boga i šeširdžije? Šeširdžijina kapa pokriva samo njegovu glavu a božja cili svit. Nisam siguran u ovu božju, al' meni bez moje nekako ladno. Znam, sad bogohulim, al' zima je majke ti! Ajde još nekako liti bi razumio. Koji će mi klinac kapa il' šešir liti? Ako mi iđe sunce u oči, pa stavit ću naočale i blog te veselio. I to one maska naočale što posebno vole nositi komadi tamo od triest i neke pa do smrti. Jer pokriju bolan pola lica pa im se ne vide bore oko očiju. Gledaš iđe lipa ženska a kad skine cvikere, ajme ti je tebi! Ostavider ih bona, nemoj skidat!  Ili iđu mater i ćer ulicom sa maska naočalama na glavi, ne znaš koja je mater a koja ćer, sve dok mater ne skine masku za varenje.


    Neke će to nositi cili život bez obzira na nove modne trendove u industriji naočala. Izgleda da je stvarno bolje biti pijan, nego star. A neke će možda zatražit od bližnjih da ih i obavezno sarane sa naočalama na očima. Pa kad bližnji zadnji put dođu vidjeti umrlu, vide samo njezine gucci naočale a nje nigdi.

       Ne, doista mi nije jasno.  Negdi sam čuo za podatak kako zapravo svaki drugi muškarac zapravo oćelavi prije ili kasnije. A pogotovo volim ponoviti onaj podatak kako mi ćelavi imamo navodno višak testosterona pa zato oćelavimo, pa s tim onda želim istaknuti svoj estetski nedostatak kao povlasticu a ne manu. Ali zamislite vi onda kako je nama pravim muškarcima u po zime na sprovodu? Žene barem grije ona kosurina na glavurdi, a nama nek snig zavije glavu, ko nas šiša. E pa više niko u vražju mater! I mi bi se sakrivali iza šešira kad već mogu žene ispod tone maskare i maska naočali i kapa.

      Nekidan sam čuo vic. Veli umro ženi muž, a dođe neki kazanova pa udovicu počeo barit odma poslije same sahrane.

Veli ona njemu: "Mogao si barem sačekati da skinem crninu!?!"

A on će :"Pa mogu ja sačekati pet minuta."  

      Možda da se na sljedećem sprovodu prerušim u žensko? Brkove ne moram skidati jer kažu da se treba čuvati brkate žene i ćosava muškarca. Tako da me niko neće smit ni pogledat u oči. Pa ko smi pogledat u oči ženi sa maska naočalama i brčinama od uva do uva? Ja bogami ne. Kapa na glavi, sakrila bi ćelavost... Ustvari, još bi mogao nabaciti i neku ekstenziju ispod kape. Imam kolegicu iz osnovne koja prodaje takve uvojke. Pa valjda će mi žena posudit jedan zlaćani za pokoji sprovod!?! Ko će bogarati izdvojit dvista-trista kuna za umitnu kosu? Ti bi reko osvojile me pare!?! 'Aljine ću naći kod matere u ormaru i dobro. Jebeš mi sve, takav ću dolazit zimi na sprovod.

    Jedino me muči jedna stvar. Ako me niko ne prepozna ni na jednom zimskom sprovodu, a ljudi čini mi se nekako češće i umiru kad je ladno, ko će meni doć na dženazu kad umrem? A s druge strane, to su možda ipak neke misli koje me valjda neće mučiti u zagrobnom životu. Jedno je sigurno, niko od onih kojima sam ja bio, da ga jebeš (sačuvaj me bože), neće mi uzvratit. A za ostale koga briga? Neće ni njima oni kojima su oni bili, pa onda valjda to tako iđe. Ja tebi, a ti meni ak' oš, a ako neš', valjda te i nema, a da te ima a neš', e onda bolje da te nema. 

    Na sprovode valjda idu uvijek neki drugi ljudi, a ne oni koji bi  trebali uzvratit nečiji dolazak. Možda su spriječeni a možda je takav red.


      Čuo sam da je onaj preminuli pajtonovac Chapman imao posebnu zabavu za sprovod. Rekao je svojim prijateljima, da na njegovom sprovodu, mora biti pravi cirkus pun skečeva i zajebancije. Da se šegače točno 'nako kako su to i za života činili. To mi se jako svidjelo. Vjerojatno nije imao ništa protiv toga ni da nose šešire ako je to bilo nepohodno za određene skečeve, pa i ako nije.

 
            Božica!

Ko nas šiša

    Prije godinu dvi dana sam rekao da više neću gledati dnevnik i jebo me ćaća ako sam slagao. Pogledao sam nekoliko sekvenci, dvi, tri, pet minuta, mahom je bilo riječ o dijelu priloga o sportu i vremenskoj prognozi. Pitanje je bi li trebao gledati i sport, jer je sve namješteno da bi kladionice dilile pare sa sportskim "stručnjacima" sličnim onim kako se preziva pjevač Psihomodo popa, ili sličnim onom kako se preziva moja pokojna baka s ćaćine strane, a inače tog prezimena ima na Zidinama kod Tomislavgrada itd, itd.

   Trebam li gledati vremensku prognozu? Hm i tu su mi se pojavile dvojbe. Ako se treba održati neki predizborni skup stranke na vlasti, Kosorica bi znala nazvati Vakulu i reći mu da ne kaže baš da će cili dan kiša padat u vrijeme održavanja predizbornog skupa HDZ-a. Neka kaže da će biti i sunčanih razdoblja. Vrijeme je prevrtljivo, to se ionako preokrene za tren. Iako bi mi najradije volili da ih i za sunčana dana sve pogodi grom iz vedra neba, al neće pizda mu materina. Bog ih čuva ko pijance. Razbole se svi tek kad trebaju ići u prdekanu. Razbole? Ma imaju papire da su bolesni, a da ih je sve poredati u vrstu i za igru im zadati tko će prije trčati sa ukradenim parama, otrčali bi odavde do Uskršnjih otoka brže od Bolta. Ali  štaće trčat zapravo? Ko da će ih ovdje iko izašta optužit. A šta da ih i optuži? Pa i ja bi bogati priležo godinicu dvi u komfornom zatvoru, sa izlascima za vikend za koji milijunčić koje ću uživati ja, moji sinovi i unuci. Pregrmio bi nekako to. Stisno bi nekako ko što se stisno moj ćaća pa 40 godina rmbačio u Njemačkoj, pa nije zaradio ni jedan posto ko Sanader i slični. E pa ko ga jebe kad ne zna šparat.
   Juče čitam 24 sata pa se pitam ima li smisla otvoriti te novine osim da pogledaš šalu od Nika Titanika i Siniše Marekovića, eventualno baciš oko na onu Ukrajinku u badiću ili pročitaš koji pametan vic s kojim ću nasmijati barem svoju najbližu okolinu. Jer sa ovim ostalim što pročitam o dnevnoj politici, mogu unijeti samo svađu i žalost. Od kud takav jal pitate se? Pa vidio sam famoznu ljestvicu popularnosti naših političara pa ne mogu doći sebi. Anketa? Kakva kurčeva anketa? Da mi je vidit koga su zvali u anketi? Kosoričino dijete, ili dijete nekog drugog političara? Kome su oni popularni? Što je uopće popularnost? Popularna može biti Madonna, Beyonce, Clint Eastwood a ne nekakav političar. Kome je sada popularan Arnold Schwarzenegger? Bio je popularan dok je bio glumac. Sad se prisjetih scene nakon što je vlada odlučila dati pare ozlojađenim bivšim radnicima Đakovštine. Jaca hoda među dojučerašnjim prosvjednicima a neki od njih ju gledaju ko da se Gospa ukazala. "Hvala vam Suzana, vi ste svetica, glasat ćemo za vas" A dala im je samo PARE KOJE SU ONI ZARADILI. A u pizdu materinu!
 Nekidan su me zvali za anketu o pivu. Trajala je 18 minuta, izdržao sam ne stoički, već sjedečki jer je bilo riječ da će anketa biti o našem pivu. Mislim si ja da će me pitati o Velebitskom, Vukovarskom ili o onom što se toči u pivnici Medvedgrad, jer znam da su sve ostale pivovare pokupovali stranci. Kad ono riječ je samo o pivu koje se puni kod nas. No da se vratim na temu. Nisu mi ni među prvih 20 ta "naša" piva, ali sam im dao prolaznu ocijenu. Da ne proizvode dvoguze ne bi im dao ni prolaznu, neka bar narod može jeftino pit. Nego di sam ono stao, htjedoh reći da su ponuđeni odgovori u telefonskim anketama koje se provode o našim političarima u ovo predizborno vrijeme, mila majka u usporedbi s onim što ja mislim o njima. Odgovori koji meni padaju na pamet na spomen bilo koje spodobe od njih, bi više izgledali kao:

                            a) jebo mu ja majku
                            b) dabogda si ručak tražila u kontejnerima
                            c) dabogda mu dijete išlo u Afganistan braniti Rvacke interese
                            d) dabogda neimao kao oni koje je upropastio svojim pljačkama
                            e) dabogda ga mama s kukom po Neretvi tražila

  Pa koji političar je za vas popularan? Meni ni jedan. Prije 11 godina sam zadnji put nasjeo na izbore i od tad sam rekao da više neću nikad izaći sudjelovati u tim KURTA-MURTA farsama. Ljudi su mi govorili: "Kiki, nemoj tako, nisi u pravu. Izađi na glasovanje, prekriži bar listić neka ga ne mogu prepraviti."Sada od tih istih čujem da neće izaći na izbore. Čak i moj ćaća koji je 40g čitao večernjak u dijaspori, više ne vjeruje HDZ-u. SDP mrzi, jer su komunjare, a ovi prvi ko nisu. I zamislite, navodno ni moj ćaća neće izaći na izbore. Da su me ti isti poslušali prije 11 godina, možda bi ovo sranje ranije završilo. Možda Glavaš i ekipa ne bi stigli prepravljati glasove cijelu noć. Možda bi se nešto promijenilo ranije da je još prije 10 godina na izbore izašlo samo 200 najbogatijih obitelji, njihova rodbina i kumovi. Možda bi se neko zamislio... Ma kurac! Šta će se zamišljat majke ti? Para su se već odavno nakrali. A čovjek je zamišljen samo kad nema para.

                                                 fala ti Nik, ti me jedini nećeš tužiti
    Popularnost! Pih! Kako tu riječ od juče smatram silovanom. Silovanom poput demokracije iliti vladavine naroda. Narod je sirot, ali isti taj narod, ti ljudi koji su gledali Kosoricu kao u ukazanje djevice Marije su ovce. Jeste li promatrali ikad ovce? Znate li da su ovce zaista tupave životinje bog da mi dušu prosti što se tako izražavam o mojim prijateljima životinjama. Al' doista, ovce su pritupave. Onaj pogled, ono blejanje, ne mogu se ni složno obraniti kad uleti vuk u tor i počme ih daviti a na koncu ne pojede ni jednu. Nekad sam znao pitati staru dok mi je prepričavala priče iz svog djetinjstva u Bosni. U istoj onoj Bosni koju Mamić i Pašalić koji su skupa s mojom starom čuvali ovce danas nazivaju Hercegovinom i kunu se u nju ko što se kunu u Hrvatsku koju su pokrali.UF! Mama zašto ih podave po dvadeset a ne pojedu ni jednu, ili samo eventualno pojedu koji komad jedne. A takvi su ti vukovi moj sinko. Nisam baš kao dijete nikad smatrao taj odgovor moje mame ničim dubokim, niti posebno suvislim. Sad kada imam 37 godina ne mogu smisliti ni jedan pametniji odgovor.
   Zapravo je to tako. Neki ljudi su vukovi, a neki ovce. Vukovi su takvi jer su vukovi. Ovce su glupe, slabe, nesložne ko mi hrvati i zato ih treba šta? Ma ne treba ih klati. Treba ih šišati. I opet šišati... i šišati. Šišati do gole kože, pa i dalje. Toliko ih šišati dok se u tim jadnim ovcama MOŽDA nešto ne probudi.

  Ma ko nas šiša!

 Riječ je Kikijeva.
 Blogu hvala!

Pišam im se na poso!

   Tjera me pišat… ulazim u neki,tuđi wc, podižem poklopac od školjke, poklopac se nasloni na kotlić. Misleći na ženski rod, tj da ne zapišam onaj donji poklopac odižem i njega i pokušavam ga nasloniti, ali daska se polaaako vraća i udari od školjku. Probam ponovo… ista stvar. Vraća se i udara o školjku. Ne može se nasloniti. Nema prostora, fali možda tek koji pišivi milimetar da bi se mogla osloniti. Uzdišem i jednom rukom podižem popišanu da ne kažem usranu dasku, dok drugom rukom otvaram mesnicu i držim pišu. Napokon pišam i pitam se koji kurac!?! Pa moj, ma ne to. Iliti po novom hrvatskom wtf? Koja budala tako ugrađuje wc-školjke? Urota, šta li?

   Bio sam ja, ooo bio sam i u wc-ima u kojoj ti daska leži naslonjena na leđa dok sereš. (Ugrađivao majstor hermafrodit.) Nekako mi je tamo bilo lakše, jer sam znao da onda i ženama neki kurac smeta dok obavljaju (s)nuždu. Ma samo nek je i drugima teško, da nije samo meni.

   Pa ima li šta gore što ti se može dogoditi u wc-u? O ima!  Recimo kad se isereš u gostima i skužiš da je nestalo vode. Ili da ti je po izlasku iz wc-a, negdje ostao virit komad wc papira. Ali pustimo sad to...


   Istina je da sam čak i ja, ovakva muškarčina, probao pišat sjedećki. Ma dodijalo mi dizati dasku, pa reko ako ih ne možeš pobijediti, pridruži im se. Ne daskama, već ženama. Ali sam jednom tako sjedio (s)nužden vršeći nuždu i skužim da su mi u trudnoći (ženinoj) počele rasti dojke i stomak, pa sam prestao tako nužditi od straha da ću se pretvoriti u žensko. Ništa nema ničije, tj. sve ima svoje.

   Razmišljao sam o mogućim razlozima takve ugradbene greške, pa su mi razne ideje počele padati na pamet:

 Žena keramičar - vodoinstalater koja je:

- stara usidjelica - mrzi muški rod

- lezba - uopće ne voli muški rod

- ostavljena iliti prevarena - osvećuje se muškom rodu di god stigne

- žena kojoj je krivo što se nije rodila kao muškarac pa joj je krivo što i sama ne može pišati stojećki. Naravno, u wc-ima u kojima se jednom rukom ne mora pridržavati wc-daska.

     Ma sve bi to bilo ok, ali da li je neko od vas ikada u životu vidio ženu keramičara ili vodoinstalatera!?! A I druga stvar, pa da ih žene namjerno tako ugrađuju, mi bi taj problem brzo riješili zapišavanjem iste. Ali do vraga, školjke ugrađuju muškarci !?! Koji su do vraga to mamlazi? Ili možda pišaju sjedećki?  Kiki kopaj dalje…Razmišljam… mozak se puši…                 Prostor!  

Da, problem je prostor ziher! Većina wc-a i kupatila su mala. 

   Majstor pita vlasnika gdje će ići školjka? Gazda kaže tu i tu. Majstor radi (Ford) probe stavi školjku i označi gdje će ići. Otvori poklopac i dasku da vidi da li se može naslonit i vidi da može. Ne dragi moji, ne otvara. Jer daska na školjci još nije montirana. Vjerojatno da se ne bi oštetila ili zaprljala prilikom ugradnje. DO VRAGA, PA POSTOJI NEKI MINIMALNI RAZMAK DA BI SE TE DAŠČURINE MOGLE NASLONITI!!! Koji razmak? Razmak između čega? Pa nećemo ih valjda mi muškarci ošarafljivati kad idemo pišati? Da, postoji razmak. Majstor ga je uredno izmjerio da bi se poklopac i daska mogli OSLONITI. Osloniti na čega na zid ili možda na nešto drugo. Šta drugo??? E, možda je tu problem, nasloniti na kotlić? Da li je kotlić montiran? Koji kotlić? Kakav kotlić? Koliko je debel prosječan kotlić? Je li napravio razmak koji odgovara i najdebljem kotliću kojeg eto slučajno kupio gazda? 

   A gle ovo, majstor ugradi školjku i onda počme ugrađivati kotlić i skuži da je zasro, jer je gazda kupio neki uvozni deblji, recimo srpski kotlić i da se daska neće moći nasloniti. Zašto baš srpski? Pa zato što su nama Hrvatima Srbi krivi za sve, pa zašto ne bi bili i za kotliće? Ok, ajmo dalje... Cijevi su već izrezane, školjka je već ugrađena. Ako sad to mijenja, izaći će ga skuplje, a majstor nije kriv što je ovaj kupio nadprosječno debel kotlić i fali taman tih par milimetara. Pita gazda, a da podigne kotlić gore? Da, a kako će ti djeca onda puštat vodu, vidiš da ovaj kotlić nema onu uzicu već je na dugme. Pa ne želiš valjda da te svaki put uđeš dočeka govno u wc-u? I ONDA, majstor ko majstor, kako oni to već znaju. Uvjeri gazdu da svi pravi muškarac pa i on sam (majstor), piša sjedećki. Ko će uvijek otvarat taj klinac, pa onda još moraš i ruke prati. A čemu? Pa tvoj pišo je ko i moj, pretpostavljam uvijek čist, pa poslije pišanja i ne moraš ni prat ruke. E, a ako diraš dasku, jebi ga, onda sise zasro pa ih moraš prat. Vjerojatno si probao držati i nogom. I može se, al je malo zajebano kad si pijan. Možeš pasti pa još ako udariš glavom od kadu ili bide, ajmeee! A svi mi volimo zaviriti u dno čašice. Druga stvar, ako sad izvučemo školjku van, wc će ti bit još manji a to će te i dodatno koštati.

 Pa je, kaže gazda. Čovječe, nisam ni razmišljao na takav način.

   I tako je završila još jedna ugradnja školjke. Zato mi koji pišamo stojećki postajemo vrsta koja izumire. Kud nas je prirodno malo manje od žena, tu nam još ugrađuju i daske koje moramo pridržavati. A ljute se kad pišamo u travu.

   E pa da ne izumremo totalka, ajmo se dogovoriti ovako. Izglasajmo da svaki majstor koji ugrađuje wc školjku, mora na kotlić i wc dasku nalijepiti naljepnicu sa svojim imenom i prezimenom i brojem telefona. Da im onda jebemo majku u 3 u noći dok pijani jednom rukom držimo dasku i ispišavamo pivo. Pa da vidimo kome će onda na taj i takav način ugraditi wc školjku. A sebi mamicu im, ugrađivaju pisoare.  

Amen!


Božica!