nedjelja, veljača 12, 2012
Dok sam smišljao naslov za današnji post, prvi naslov što mi je pao na pamet je bila asocijacija na roman mog omiljenog pisca Nick Hornbyja, Sve zbog jednog dječaka, ali ne o dječaku već kako već gore piše, „Sve zbog jednog šporeta“. Naime priča koju ću opisati je apsolutno istinita do u detalja, a sve skupa se odvilo se u petak u svega nekoliko minuta.
Priča jedan:
Moj ćale je oduvijek volio ulagati, dakle plasirati svoj teško zarađeni novac. Jučerašnja investicija je bila novi šporet u ljetnoj kuhinji koju svi mi Bosanci kojima su roditelji radili jednoč u inostranstvu, moramo imati. Zašto? Pa kad se recimo kuva kupus, da ne smrdi cila kuća, iako mi volimo kiseli kupus, ne volimo da nam se cila kuća čuje po njemu. Također i kad se prave ušćipci, ako je ulje malo lošije, cili komšiluk zna da moja mater pravila ušćipke pa prije planu.
I stigao je taj famozni novi šporet, iako ja nisam primjetio da starom išta fali, ali istina, ja nisam mjerilo. Jer kako bi moj ćaća znao reći za „nas mlade“ obraćajući se meni: „Vi bi mogli sidit u kući i gledat televiziju a da vam kapa po glavi“. Aludirajući na možebitno prokišnjavanje krova“. Mislim si ma ne bi ćaća, pomaknio bi ja fotelju malo u livo ili u desno da me ne ometa dok pratim kladionicu.
Ćale: "Željko! Dođider amo da otramo ovaj šporet ispod nadstrešnice pa ćemo ga dat' Ciganima".
Ja: „Pa ćale, jebo ga ti, što bi ga davali Ciganima kad Baja (prvi komšija s live strane) skuplja staro željezo. Pa jel nije sramota da njega zovemo kad nam triba nešto pogledat' oko auta a šporete od pedest, šezdest kila ćemo davat Ciganima? Čekaj, idem ja provjerit je li on ili neko od njegovih momaka kod kuće pa će oni sami doći po njega samo im prstom pokaži di stoji.“
Odlazim do Baje. Kapija pritvorena, auta nema prid kućom. Njega nema ziher dok auto nije tu! Otvaram pritvorenu kapiju, to ti je kod nas u Čikagi normalno da malo virneš u komšijino dvorište jer kažu kako ti je u dvorištu, tako ti je i u kući. Ulazim u dvorište i kucam na ulazna vrata… zaključano. Jebi ga, nema nikog. Odlazim nazad u dvorište ćale je već podvuko svoju improvizaciju od ručnog viličara koji je izvario od nekih ostataka cijevi i nekakvih točkića jednog lipog litnjeg dana, kad ostali normalni svit iđe na kupanje, al' jednom će i ovaj viličar zatribat i evo, to je taj dan. Mada, nešto je namrgođen. Doduše, on je uvik namrgođen kad nešto radi, a cili život nešto radi. A i za pokojnog dida Marka je važila jedna slična da je bio šaljiv i jako dobar čovik kad je bio trizan, jedini problem je što on gotovo nikad nije bio trizan.
Ja: „Ćale, nema ni Baje ni Bajića kod kuće“
Ćale: „Znao sam ja.“
Mislim si u sebi šta si znao bogati!?! K'o da su te sad oni nešto sjebali što ih sad nema u kući.
Počinjemo ga vući a leđa mi otpadaju dok trčkaram za njim držeći tu šporetinu za ivice koje mi se urezuju u ruke. Evo nas kod kapije!
Ćale: „E tu ćemo ga isprid kuće ostavit' pa nek' ga voze, baš me briga.“
I ode se stari spremat' jer mu je stara već rekla da negdi tribaju ić' pa da se sprema već jednom i da odnio đava i njega i rađu više.
Gledam taj šporet, mislim si… neće ovaj šporet u Čikagi dugo ostat isprid kuće. Ja ga ne mogu odvuć' do Baje sam. Pretežak mi je.
Uzimam mobitel…“Baja, sad smo iznili jedan šporet isprid kuće, stari negdi žuri pa ti ga nismo odvezli u dvorište, a kod kuće ti nema nikog da mi pomogne, ja sam ne mogu.“
Baja: „Joj Kiki, to će neko pokupit, idi kuć' kod mene i kucaj na prvi prozor, Marinko je u kući.“
Baja razmišlja, bit će mi barem za dvije litre antifriza.
Odlazim kod njega, kucam na prozor. Niko se ne javlja… A možda si je Marinko doveo snašu jer mu nema nikog kod kuće pa paščetina neće otvorit'. Mislim si ako je stvarno tako, ma ne bi se ni ja javio na njegovom mistu ni za sto rabljenih šporeta pa da su i od platine.
Opet zovnem Baju… „Baja, nema ti nikog kod kuće. Ja ću biti još pol' sata kod kuće, zovi sinove da neko dođe ako je u blizini, pa da ti ga uvučemo u dvorište dok nije dobio noge.“
Priča dva: Ćipura prolazi svojom ulicom prema kući i baci pogled prema mojoj ulici. Sumrak je. Ali što se bijeli u ulici Kikijevoj. Il' je snijeg, il' je šporetina stara. Šporetina stara je! Brzo kući po šupkare, eto mi za čas zarađenih pedest-šezdest kuna. Bit će za bokun slanine!
U međuvremenu u mojoj kući. Ja se spremam za kviz. Neko ulazi. Ko je sad majku ti!?! Kad eto ti komšije Branka koji si ziher u sebi mislio: „Super! Prodam šporet i sve na Barcu protiv Osasune.“
(Barca izgubila 3:2)
Ja: „Reci Branko!“
Branko: „Ej, stari tvoj mi je spominj'o da će mu trebat pomoć neki šporet izbacit'. Jel' to taj što je vani?“
Ja: „Joj Branko, nemoj se ljutit'. Ja nisam ni znao da ti skupljaš staro željezo, nazvao sam Baju i obećao ga njemu. Da si ti prije pit'o mog ćaću, mi bi ti ga ostavili. A ni on ne zna da ti skupljaš staro željezo jer ga je on htio ostavit Ciganima, pa sam mu ja reko da ćemo ga dat Baji.“
Branko: „A dobro, šta sad…“ Ništa od listića…
Za to vrijeme dok mi pričamo, odvija se nastavak Ćipurine priče iliti priče dva:
Stiže Ćipura sa šupkarama, a slučajno komšija Želja ide na kavu kod svog bratića Baje, koji ga je zvao na kavu, ali i da mu pomogne uvest šporet, ali Želja to ne zna.
Ćipura: „De Želja pomozi mi da natovarim ovaj šporet!“
Želja: „Pa kako smiješ, jesi pit'o Antu?“
Ćipura: „Pa šta ga imam pitat, vidiš da ga je iznio isprid kuće.“
Ćipura odlazi sa šporetinom kući maštajući o dimljenoj slanini.
Ja ispraćam Branka van i vidim da nema šporeta. Bajin auto je ispred kuće, znači već ga je odvuko u dvorište a nije me ni zvao da mu pomognem. Još jednom Branku kažem sažaljivo jebi ga Branko i odlazim se spremiti.
Želja ulazi u kuću kod Baje i odma odlazi prat ruke koje je zaprljao pomagajući Ćipuri da utovare šporet.
Baja: „Šta ti pereš ruke?“
Želja: „Ma od šporeta sam se zaprljao.“
Baja si misli a bogati sam ga je uvuko. Svaka mu čast! Odlazi u dvorište gledat' di je Želja ostavio šporet. Zamisli, sam ga je uvuko da ga neko ne uzme. Pametni moj bratić. Eto ti zašto valja imat rodbinu i dobar komšiluk. No, šporeta nigdi! Ni u dvorištu, ni u garaži!?!
Baja:“Želja, pa di je taj šporet?“
Želja: „Koji šporet? Jel ovaj što je stajao pred Antinom kućom? Pa ja pomog'o Ćipuri da ga utovari i Ćipura ga odvezao.“
U međuvremenu, ja sam se spremio i odlazim do Baje, reći mu kako je zanimljivo da me je u ovih desetak minuta već Branko pitao za šporet. Ali oni mi kažu da je Želja pomogao Ćipuri da si ga odveze.
Ja: „Daj serete, vidim da se smijete. Zajebavate me?“
Baja: "Ne zajebavamo te, stvarno je tako."
Eto ti, ne kaže naš narod uzalud: Ko prvi šporetu, njegov šporet.
Božica!
Priča jedan:
Moj ćale je oduvijek volio ulagati, dakle plasirati svoj teško zarađeni novac. Jučerašnja investicija je bila novi šporet u ljetnoj kuhinji koju svi mi Bosanci kojima su roditelji radili jednoč u inostranstvu, moramo imati. Zašto? Pa kad se recimo kuva kupus, da ne smrdi cila kuća, iako mi volimo kiseli kupus, ne volimo da nam se cila kuća čuje po njemu. Također i kad se prave ušćipci, ako je ulje malo lošije, cili komšiluk zna da moja mater pravila ušćipke pa prije planu.
I stigao je taj famozni novi šporet, iako ja nisam primjetio da starom išta fali, ali istina, ja nisam mjerilo. Jer kako bi moj ćaća znao reći za „nas mlade“ obraćajući se meni: „Vi bi mogli sidit u kući i gledat televiziju a da vam kapa po glavi“. Aludirajući na možebitno prokišnjavanje krova“. Mislim si ma ne bi ćaća, pomaknio bi ja fotelju malo u livo ili u desno da me ne ometa dok pratim kladionicu.
Ćale: "Željko! Dođider amo da otramo ovaj šporet ispod nadstrešnice pa ćemo ga dat' Ciganima".
Ja: „Pa ćale, jebo ga ti, što bi ga davali Ciganima kad Baja (prvi komšija s live strane) skuplja staro željezo. Pa jel nije sramota da njega zovemo kad nam triba nešto pogledat' oko auta a šporete od pedest, šezdest kila ćemo davat Ciganima? Čekaj, idem ja provjerit je li on ili neko od njegovih momaka kod kuće pa će oni sami doći po njega samo im prstom pokaži di stoji.“
Odlazim do Baje. Kapija pritvorena, auta nema prid kućom. Njega nema ziher dok auto nije tu! Otvaram pritvorenu kapiju, to ti je kod nas u Čikagi normalno da malo virneš u komšijino dvorište jer kažu kako ti je u dvorištu, tako ti je i u kući. Ulazim u dvorište i kucam na ulazna vrata… zaključano. Jebi ga, nema nikog. Odlazim nazad u dvorište ćale je već podvuko svoju improvizaciju od ručnog viličara koji je izvario od nekih ostataka cijevi i nekakvih točkića jednog lipog litnjeg dana, kad ostali normalni svit iđe na kupanje, al' jednom će i ovaj viličar zatribat i evo, to je taj dan. Mada, nešto je namrgođen. Doduše, on je uvik namrgođen kad nešto radi, a cili život nešto radi. A i za pokojnog dida Marka je važila jedna slična da je bio šaljiv i jako dobar čovik kad je bio trizan, jedini problem je što on gotovo nikad nije bio trizan.
Ja: „Ćale, nema ni Baje ni Bajića kod kuće“
Ćale: „Znao sam ja.“
Mislim si u sebi šta si znao bogati!?! K'o da su te sad oni nešto sjebali što ih sad nema u kući.
Počinjemo ga vući a leđa mi otpadaju dok trčkaram za njim držeći tu šporetinu za ivice koje mi se urezuju u ruke. Evo nas kod kapije!
Ćale: „E tu ćemo ga isprid kuće ostavit' pa nek' ga voze, baš me briga.“
I ode se stari spremat' jer mu je stara već rekla da negdi tribaju ić' pa da se sprema već jednom i da odnio đava i njega i rađu više.
Gledam taj šporet, mislim si… neće ovaj šporet u Čikagi dugo ostat isprid kuće. Ja ga ne mogu odvuć' do Baje sam. Pretežak mi je.
Uzimam mobitel…“Baja, sad smo iznili jedan šporet isprid kuće, stari negdi žuri pa ti ga nismo odvezli u dvorište, a kod kuće ti nema nikog da mi pomogne, ja sam ne mogu.“
Baja: „Joj Kiki, to će neko pokupit, idi kuć' kod mene i kucaj na prvi prozor, Marinko je u kući.“
Baja razmišlja, bit će mi barem za dvije litre antifriza.
Odlazim kod njega, kucam na prozor. Niko se ne javlja… A možda si je Marinko doveo snašu jer mu nema nikog kod kuće pa paščetina neće otvorit'. Mislim si ako je stvarno tako, ma ne bi se ni ja javio na njegovom mistu ni za sto rabljenih šporeta pa da su i od platine.
Opet zovnem Baju… „Baja, nema ti nikog kod kuće. Ja ću biti još pol' sata kod kuće, zovi sinove da neko dođe ako je u blizini, pa da ti ga uvučemo u dvorište dok nije dobio noge.“
Priča dva: Ćipura prolazi svojom ulicom prema kući i baci pogled prema mojoj ulici. Sumrak je. Ali što se bijeli u ulici Kikijevoj. Il' je snijeg, il' je šporetina stara. Šporetina stara je! Brzo kući po šupkare, eto mi za čas zarađenih pedest-šezdest kuna. Bit će za bokun slanine!
U međuvremenu u mojoj kući. Ja se spremam za kviz. Neko ulazi. Ko je sad majku ti!?! Kad eto ti komšije Branka koji si ziher u sebi mislio: „Super! Prodam šporet i sve na Barcu protiv Osasune.“
(Barca izgubila 3:2)
Ja: „Reci Branko!“
Branko: „Ej, stari tvoj mi je spominj'o da će mu trebat pomoć neki šporet izbacit'. Jel' to taj što je vani?“
Ja: „Joj Branko, nemoj se ljutit'. Ja nisam ni znao da ti skupljaš staro željezo, nazvao sam Baju i obećao ga njemu. Da si ti prije pit'o mog ćaću, mi bi ti ga ostavili. A ni on ne zna da ti skupljaš staro željezo jer ga je on htio ostavit Ciganima, pa sam mu ja reko da ćemo ga dat Baji.“
Branko: „A dobro, šta sad…“ Ništa od listića…
Za to vrijeme dok mi pričamo, odvija se nastavak Ćipurine priče iliti priče dva:
Stiže Ćipura sa šupkarama, a slučajno komšija Želja ide na kavu kod svog bratića Baje, koji ga je zvao na kavu, ali i da mu pomogne uvest šporet, ali Želja to ne zna.
Ćipura: „De Želja pomozi mi da natovarim ovaj šporet!“
Želja: „Pa kako smiješ, jesi pit'o Antu?“
Ćipura: „Pa šta ga imam pitat, vidiš da ga je iznio isprid kuće.“
Ćipura odlazi sa šporetinom kući maštajući o dimljenoj slanini.
Ja ispraćam Branka van i vidim da nema šporeta. Bajin auto je ispred kuće, znači već ga je odvuko u dvorište a nije me ni zvao da mu pomognem. Još jednom Branku kažem sažaljivo jebi ga Branko i odlazim se spremiti.
Želja ulazi u kuću kod Baje i odma odlazi prat ruke koje je zaprljao pomagajući Ćipuri da utovare šporet.
Baja: „Šta ti pereš ruke?“
Želja: „Ma od šporeta sam se zaprljao.“
Baja si misli a bogati sam ga je uvuko. Svaka mu čast! Odlazi u dvorište gledat' di je Želja ostavio šporet. Zamisli, sam ga je uvuko da ga neko ne uzme. Pametni moj bratić. Eto ti zašto valja imat rodbinu i dobar komšiluk. No, šporeta nigdi! Ni u dvorištu, ni u garaži!?!
Baja:“Želja, pa di je taj šporet?“
Želja: „Koji šporet? Jel ovaj što je stajao pred Antinom kućom? Pa ja pomog'o Ćipuri da ga utovari i Ćipura ga odvezao.“
U međuvremenu, ja sam se spremio i odlazim do Baje, reći mu kako je zanimljivo da me je u ovih desetak minuta već Branko pitao za šporet. Ali oni mi kažu da je Želja pomogao Ćipuri da si ga odveze.
Ja: „Daj serete, vidim da se smijete. Zajebavate me?“
Baja: "Ne zajebavamo te, stvarno je tako."
Eto ti, ne kaže naš narod uzalud: Ko prvi šporetu, njegov šporet.
Božica!
kiki
