Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

   

Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

     Ja ne znam jel u mom životu prošao i jedan dan da se kod nas za ručkom nije spomenula guzica ili govno. Sumnjam... Ako me pitate

zašto? Ne znam. Valjda su to moji roditelji ponili sa sobom iz Bosne. Dobro, guzicu su defintivno ponili, al' govna baš i ne, doduše, možda zericu u crijevima božemi 'prosti.

 Nije to nešto što se napravi namjerno za ručkom, al jednostavno se spomene neka riječ i govna vrlo brzo isplivaju na površinu. Surov je taj naš kraj. Još kao mali sam bio bombardiran sa mudrim izrekama pobožnog i kulturnog duvanjskog kraja. Mudrostima u kojima ne d'o ti bog da u njima nema neke grube ili proste riči. Sićam se šta mi je mater prvo rekla kad sam upiso fakultet: "Uči moj sinko, znaš kako se kaže, govno na govno, para na paru!" Hm... I jesam, učio sam, al me brzo popušćalo. Nekad sam znao čisto prelistati knjige jer mi je toliko puta ispričala priču o Imoćaninu koji je sinu govorio da uči jer su mu u knjigama pare, da sam ponekad pomislio, odnio me đava ako ona meni nije stavila pare u knjigu samo da me provjeri. Nis' ti mislim si ja u sebi daleko od tog imoćanina.  Al' ništa. Ipak je bilo samo figurativno.

   Jedina petica koju sam ikada dobio na fakultetu je bila iz latinskog. Proučavajući dikte iliti mudre izreke, nisam se mogao načuditi kako se stari Latini nisu sitili ni govneta ni guzice. Ili mi Hrvati nismo prevodili te i takve dikte jer smo i sami valjda bili siti svojih govana, pa nam nisu još tribala i Latinska, il' smo tek prekulturni.

   Sićam se ko kroz maglu, stojimo na dvorištu, moja mater i ja, i gledamo kako ćaća provodi urlaub odijevajući naš dimnjak u novo ruho. Zvizdan upržio, stara povuče jedan dim i mudro prozbori:

"Evo gledaj, taj dimnjak, svaki ti đava čoviku triba. A sve zašto? Da mu bude toplije guzici. Da ima nešto u njoj. Da se u nešto obuče. Cili ti se čovikov život vrti oko guzice.

    Hm...I je, zamislio sam se ja tada na njezinu ruralnu mudrost, al' duše mi tako je. Stvarno nam triba svaki đava. Nego na pamet mi pade nešto. Onaj čovik što je smislija jednu od najpoznatijih kojom se dičimo svi mi Dinarski 'Rvati; "Use, nase i poda se!"Pun sebe je bio taj naš predak i zasigurno je umro od zapetljaja crijeva. Jer bogami iako je ta njegova mudrost prosta i priprosta, nigdje ja tu ne viđe ni guzice, ni govneta. Nije da sam se uželio, al' valjda nešto triba i iza se ili iz sebe majku mu!?! Brzo bi taj puka k'o onaj iz priče od mog dida o nekom čoviku odozdo koji je pojio cili pršut i popio litru vina i puka. Jest da nije svaka lipa ko od Jeniffer Lopez, al ne triba banalizirat i minorizirat ulogu guzice i važnost iste za ljudski opstanak.

 Nego, nisam se ja sitio teme za ovu priču ko gladan srat, ponuko me jedan moj poznanik sa još jednom arhaičnom:

 "Boj se ovna, boj se govna... a kad ćeš onda živjeti?" Veli da je to napisao Meša Selimović. E moj pajdo, to ti je narodna mudrost a ne Mešina. Lako je bilo Meši s tuđim kur*em gloginje mlatit. Nije on to smislio, već su se guzice i govna u našem izričaju prenosila s jezika na jezik, sve dok nismo postali "kulturniji".Je, istina je. Moja mater je na primjer prava riznica takvih izričaja.

 Kod nje ti ne iđe:

  Tko se mača laća od mača i umire.

  Njena ti iđe: U vola bodača uvik rasparana guzica.

 Kod nje ti ne iđe: Ne laje pas zbog sela, nego zbog sebe

 Ne laje ćuko zbog kuće, već zbog svoje guzice.

 Ako me vidi da dobro jedem, neće reći dobar tek nego:

 Vid' guzice!

 Za ženu nižeg rasta reći će:

 Ma mala bolan, mogu joj kokoši iz guzice ćopat.

 Kad sam joj reko da bi volio da mi nešto kupi, sljedilo je:

 Uniće ti u guzicu.

   I eto, pretpostavljam da ako živiš uz nekoga ko stalno spominje narodne mudrosti na ovakav način, vjerojatno imaš tri opcije:

 1. Da ih zamrziš

 2. Da ih se ponekad sitiš i to je sve

 3. Da postanu neizostavni dio tvog izričaja

  Surov je kako rekoh taj naš kraj do boga. Dok pišem ove retke, sitio sam se jedne strikine priče o čovjeku iz našeg kraja koji se volio šaliti i nadivati svima nadimke, prema njihovim nedostacima, kompleksima ili neugodnim događajima koji su im se, ma možda samo i jednoč dogodili, ali svi su u tom selu držali do njegovih šala, i nadimaka. Pa ako mu se zamiriš ili te uvati na zub, teško tebi. Jednom je dvojici dečkića još dok su bili dica, nadio imena Litonjica i Seronjica. Prošle su godine, dica izrasla u momke, al nadimak ih je i dalje pratio ko sjena. Jednog dana ode njihova mater do tog čovika pa mu reče:

 - Znaš šta, nije u redu da ih se više tako zove, momci su to. Odrasli su bolan.

- Je, imaš pravo odrasli su i stvarno nije u redu da ih se više zove Litonjica i Seronjica, od sad ih triba zvati

 Litonja i Seronja.

    Eto, još gore ispade. A sitio sam se još jedne priče, o curi koju je privarilo pod misom pa se ulitala.

 Sutra su joj momci pod kućom zagangali:

 Oj Kolakušo, evo tvoja dika,

sasra ti se cura kod zvonika.

   Navodno je divojka morala odseliti poslije toga.

 Eto, ja sam upao u treću opciju pa sam i sam riznica g.....hm mudrih izreka. I opet što bi rekla moja mater: "Svaka mi nosi šaku u glavu." Rugam se brate mili svemu i svačemu i čim na oči, odma za oči. Ruganje reći ćete nije lipo, rugala se sova sjenici da ima veliku glavu, ali svaki humor zapravo i je nekakvo ruganje, i da ga nema, ne bi bilo ni smišnog. Al' bitno je da se čovik zna i sebi narugat'.

Govno mu ko laže!

Božica!