Ja mislim da se nigdje u Hrvatskoj ne dočekuje svećenik kad sveti kuće k'o kod nas u Čikagi. Čim se sazna da je prešo prugu, cili dan ljudi stoje prid kućama ili povremeno izlaze van da vide di je sad. Svi poslovi stanu, ljudi ne ručaju, svi samo čekaju i tako nekad po dva dana. K'o kad je Tito umro. Tib'reko da će on ne daj bože propustit' pokupit' crkavicu. Moš mislit! Čim uđe u kuću, oči mu ko đoja slučajno polete na tanjurić sa parama. Neš ti psihologije.
Došao sam gladan iz grada i ne budi mi teško k'o pravi mamin sin, odma pit'o mater šta ima za ist. Veli ona:
"Rano je, sad će svećenik doć' kuću posvetit'." S time je htjela reć da nije lipo da sad razvašarimo stol zbog jela.
Ja:"Maunu ću ga ja gladan čekat'. Šta iđe svetit' kuće o ručku, kakav je to red!?!"
Malo poslije, čujem di klapa s tanjurima, ipak će stavit ručak kako i bog zapovida. A i kad malo razmislim, ne sjećam se ni jednog dijela u božjoj riječi di se spominje da se kuća sveti na tašte. A bogami sumnjam da će ju i on na tašte posvetit'. Sigurno je zamezio već pet puta prije no što se pijetao oglasio a da i nije pitao je li meso na klanju bilo poslano na dijalizu što bi rekla jedna moja poznanica. A ako će nas on već sit svetit, bolje da i mi budemo siti jer sam čuo da sit gladnom ne vjeruje. Stari je vidim utjerao auto u garažu, al to sad više nije ni bitno. Prije dok je imao njemačke tablice, uvik bi utjerivao auto u garažu, jer veli čim pop vidi njemačke tablice, odma' očekuje više para za svećenje.
Za ručak stvarno maune! Jeli smo… Nema njega… Eto vala mislim si u sebi, sad dođi br'te kad oš.
Malo docnije... ma ne da mi se bit na svećenju. Eto nek je grij, prema bogu i narodu al' ne da mi se. Sigurno će pitat' jesam li se oženio, a nisam. Što ne znači da se već nisam rastao i da nemam dicu. Ako imam, di su? Onda ću ja reć' kod njihove mame. Onda će on sam sebi (al u sebi reć') đava mi odnija jezik i eto. Brdo bespotrebnih pitanja a ionako ga briga za mene k'o i uostalom mene za njega.
Sjedam na biciklo i ode.
Mater: „Di ćeš?“
Ja:" Ma idem na obračun."
Slagao sam naravno. Ništa ne pita. Čim je zbog posla, sve je ok. Sve ostalo, al' ama baš sve, njoj je budalašćina. Štaš, taka raca.
Kad sam se vratio, nije propustila spomenuti kako je kum Peco, (osobenjak koji je me je držo na krstu a stanuje preko puta) otišao iz kuće, ili kako ona veli, pobigo od svećenika da ne mora svetit' kuću. (Mislim si u sebi, a evo sestro i ja sam i opet živ.) Mogao sam reagirati ovako: „Jao sramote, pa di će mu duša?“ Ali reagirao sam ovako:
„Njegova stvar. U mojim očima zbog tog čina neće bit ni bolji ni gori.“
Stara će: „A imaš pravo moj sinko. Samo ko će ga sa'ranit? Kad nit kuću sveti, nit lukno plaća?“
Ja: „Ma mislim mama da to njemu tad uopće neće bit bitno.“
Nema komentar. Uf, nek smo se jednom složili pa makar i sa šutnjom. Sad mogu i umrt. Uf, ne smijem! Nije me svećenik posvetio!?! Baš me zanima šta bi bilo da sam odgovorio na prvi način. Ili ne daj bože da se kumu Peci uskoro nešto loše ne dogodi. Ojme ti je njemu!!! U Čikagi bi to bilo prokomentirano na način: Eto mu na. A bilo mu puno dat 50kn za kuću posvetit, a za kavu na korzu ima…puj na te!
Ma nek' smo mi kuću posvetili samo da niko u nas ne mere prstom uprt' a i neće zlo na kuću. A ako i dođe neko zlo, to nas samo bog stavlja na kušnju. Valja izdržat'!
Riječ je Kikijeva
Bogu hvala!
Došao sam gladan iz grada i ne budi mi teško k'o pravi mamin sin, odma pit'o mater šta ima za ist. Veli ona:
"Rano je, sad će svećenik doć' kuću posvetit'." S time je htjela reć da nije lipo da sad razvašarimo stol zbog jela.
Ja:"Maunu ću ga ja gladan čekat'. Šta iđe svetit' kuće o ručku, kakav je to red!?!"
Malo poslije, čujem di klapa s tanjurima, ipak će stavit ručak kako i bog zapovida. A i kad malo razmislim, ne sjećam se ni jednog dijela u božjoj riječi di se spominje da se kuća sveti na tašte. A bogami sumnjam da će ju i on na tašte posvetit'. Sigurno je zamezio već pet puta prije no što se pijetao oglasio a da i nije pitao je li meso na klanju bilo poslano na dijalizu što bi rekla jedna moja poznanica. A ako će nas on već sit svetit, bolje da i mi budemo siti jer sam čuo da sit gladnom ne vjeruje. Stari je vidim utjerao auto u garažu, al to sad više nije ni bitno. Prije dok je imao njemačke tablice, uvik bi utjerivao auto u garažu, jer veli čim pop vidi njemačke tablice, odma' očekuje više para za svećenje.
Za ručak stvarno maune! Jeli smo… Nema njega… Eto vala mislim si u sebi, sad dođi br'te kad oš.
Malo docnije... ma ne da mi se bit na svećenju. Eto nek je grij, prema bogu i narodu al' ne da mi se. Sigurno će pitat' jesam li se oženio, a nisam. Što ne znači da se već nisam rastao i da nemam dicu. Ako imam, di su? Onda ću ja reć' kod njihove mame. Onda će on sam sebi (al u sebi reć') đava mi odnija jezik i eto. Brdo bespotrebnih pitanja a ionako ga briga za mene k'o i uostalom mene za njega.
Sjedam na biciklo i ode.
Mater: „Di ćeš?“
Ja:" Ma idem na obračun."
Slagao sam naravno. Ništa ne pita. Čim je zbog posla, sve je ok. Sve ostalo, al' ama baš sve, njoj je budalašćina. Štaš, taka raca.
Kad sam se vratio, nije propustila spomenuti kako je kum Peco, (osobenjak koji je me je držo na krstu a stanuje preko puta) otišao iz kuće, ili kako ona veli, pobigo od svećenika da ne mora svetit' kuću. (Mislim si u sebi, a evo sestro i ja sam i opet živ.) Mogao sam reagirati ovako: „Jao sramote, pa di će mu duša?“ Ali reagirao sam ovako:
„Njegova stvar. U mojim očima zbog tog čina neće bit ni bolji ni gori.“
Stara će: „A imaš pravo moj sinko. Samo ko će ga sa'ranit? Kad nit kuću sveti, nit lukno plaća?“
Ja: „Ma mislim mama da to njemu tad uopće neće bit bitno.“
Nema komentar. Uf, nek smo se jednom složili pa makar i sa šutnjom. Sad mogu i umrt. Uf, ne smijem! Nije me svećenik posvetio!?! Baš me zanima šta bi bilo da sam odgovorio na prvi način. Ili ne daj bože da se kumu Peci uskoro nešto loše ne dogodi. Ojme ti je njemu!!! U Čikagi bi to bilo prokomentirano na način: Eto mu na. A bilo mu puno dat 50kn za kuću posvetit, a za kavu na korzu ima…puj na te!
Ma nek' smo mi kuću posvetili samo da niko u nas ne mere prstom uprt' a i neće zlo na kuću. A ako i dođe neko zlo, to nas samo bog stavlja na kušnju. Valja izdržat'!
Riječ je Kikijeva
Bogu hvala!
No comments:
Post a Comment