Veselim se prvoj gay Olimp i jadi

   Evo kako čitam, Nepal će ove jeseni biti domaćin prvih sportskih igara namijenjenih homoseksualim sportistima u Aziji, saopštili su organizatori. "Cilj organizatora gej olimpijade 2012. je povezivanje pripadnika lezbijske, homoseksualne, biseksualne i transrodne zajednice sa širom društvenom zajednicom, promovisanje zdravog načina života i fizičkih aktivnosti, kao i mentalnog i duhovnog zdravlja", kazao je Pant.

 Ovaj dio teksta sam kopirao sa neke s neke Srpske stranice al' baš mi 'vako nekako zanimljivije. Eto, sad i oni imaju sportske i ja imam nekoliko otvorenih pitanja.

Da li će se oni i dalje natjecati na klasičnim sportskim igrama? Mislim, imaju sad svoje.
Da li će klasične sportske igre sada promijeniti ime u Heteroseksualne igre?

Koliko će se potrošiti kondoma na olimpijadi?

Da li će se kad njihova zajednica poraste, iz te i takve organizacije iznjedriti transeksualne sportske igre, biseksualne sportske igre?

Da li se i mi heteroseksualci možemo prijaviti na da tako kažem njihove sportske igre, jer mi se to čini pomalo diskriminirajuće da nas ne prime. Zanima me kako završe ta hrvanja među homoseksualcima? Da li se zavole poslije meča, kao glumci i glumice što se često spanđaju na snimanju nekog filma.

Da li suci, sutkinje, treneri također moraju biti neheteroseksualne orijentacije. Kamermani, zaštitari na stadionima, policajci, oni što uzimaju karte i sl?

Da li navijači sa tribina ako sudac pogriješi smiju vikati: „Sudija, heteroseksualče!“ I hoće li se on naljutiti ako to čuje?

Da li novinari koji budu izvještavali sa tih „borilišta“ također moraju biti neheteroseksualci?

Kad ćemo mi organizirati jedno takvo natjecanje?

    Kao datum održavanja druge sportske olimpijade predlažem prvi drugog 2013 a mjesto, pa recimooo  Imotski. Ne znam zašto, samo mi je prvo palo na pamet. Mislim da bi i naši političari bili zadovoljni. Izgradilo bi se još brdo vrhunskih sportskih objekata koji bi poslije zjapili prazni, a na čijoj bi se izgradnji moglo lapiti dosta para, a koliko se ja kužim u politiku, to je uglavnom bit sve politike. Ja drugoga cilja nijesam vidio.



Ne znam, puno je tu pitanja, ali šta mogu kad mom radoznalom umu svašta pada na pamet.

Ako mi padne još nešto na pamet, nadopisat' ću.

Božica!

Panem et circenses

petak, srpanj 6, 2012

Repostani tekst

   U vezovskom šatoru je već danima pasja vrućina ili mačja? Ma svejedno. Ptice umiru pjevajući a mi pijući loše Osječko. I baš je lijepo vidjeti da nam je grad ovako živnuo. Barem kad je riječ o iću i piću tj trošenju. Iako rad oslobađa (ne znam od čega?), rad je Đakovčanima odavno nepotreban. Evo recimo čujem različite teze o tome kako naš gradonačelnik samo gleda kako da se Đakovčani zabave a većina ih nema ni za kruv. To su gluposti! A kruv ionako nije zdrava namirnica i treba ga izbjegavati. Ja mu to ne zamjeram i čak imam jedan konstruktivni prijedlog. Možda ne bi bilo loše da nam vezovi traju cilu godinu. Svaki tjedan mali vezovi, pa onda još malo veći, pa još veći, pa oko pola nove godine polujubilarni novoradijskomedijskipokroviteljski 25 vezovi, ma urnebes čovječe! I tako ide 51 tjedan, a onaj 52, pred samu novu godinu, glavna atrakcija. Novogodišnja smotra folklora. Apsolutno ludilo!!! Svi u rubinama, svi pod maskama, seljačka buna, traktori zakrče promet, nose se barjaci kao nakon pobjede nad Irskom. Pa se jede fiš i čobanac kod staroga Tome, i tu se piva po ciiiliii dan, jer mi volimo feštu… Što dobivamo s tim? Sva događanja bi se o istom trošku mogla „ugurat“ u financijsku konstrukciju vezova. Fantastično! Pa da organizujemo svašta. Onda bi i bušare mogli turnili u vezove. Da svaki tjedan na našem korzu organiziramo obaranje nekog glupog rekorda za Guinnessovu knjigu. Na taj način bi svi saznali za nas pa bi nam i dolazili a i narod bi imao šta jesti ako bi se baziralo na obaranje rekorda u recimo u pravljenju džinovskih kobasa, palačinki i sl. Parkinzi bi bili zakrčeni, grad bi utržio dosta love a komunalci bi radili u tri smjene jer bi se parking naplaćivao i po noći. Pivo bi se točilo, grlo bi se močilo, tamburaši bi svirali kurtzu. Pa zapjevo bi i naš gradonačelnik koju. Mi to možemo, mi smo crvuljak Slavonije, tj srce. Odakle mi taj crvuljak? Napravimo od našeg grada jednu ogromnu ugostiteljsku oazu. Ono malo proizvodnje treba ukinuti. Pa kako će se boga ti draga ti ljudi zabavljati ako moraju radit po cile dane?

     Ma baš bi nam bilo dobro. Našem vaterpolo klubu napravimo medvjeđu uslugu. Napravimo atrakciju ko zagrepčani od medvjeda pa i još veću. Kakva arena, kakvi bakarači? Izvadimo na sredini korza kocke, napravimo zatvoreni bazen i svaki tjedan jedna vaterpolo utakmica. Dobud, Muslim, Bušlje i Sukno prelaze u vaterpolski klub Đakovo. Spavat će u hotelu Blaža koji ima i bazen u svojoj ponudi. Tamo bi i jeli a piće bi im platili kod Kapulara da i on omasti brke a i jeptinije je br'te.

   Pitate se sigurno kako bi grad platio njihov transfer? To je barem lako. i To bi se platilo skupljanjem boca ispod šatora i oko njega, a to bi radili ovi radnici skinuti s biroa koji rade na održavanju grada ali više ne na određeno, nego za stalno. Svi ostali nezaposleni Đakovčani automatski postaju konobari, konobarice i francuske sobarice. Lunapark se ne bi trebao micati iza vatrogasnog, a kad smo već kod vatrogasnog, ime grada promijenimo u Đakovo gori a Kajmić postane dogradonačelnik!

   E ja... Nismo mi slučajno jedne godine bili proglašeni najboljom kontinentalnom destinacijom po anketi Klika.

   Pomalo me ovaj tekst podsjetio na pjesmu Zimmer frei od Hladnog piva iako mi to do sad nije palo na pamet. Ali mi je palo na pamet kad sam se pitao pa gdje će spavat svi ti silni gosti? Domaćini bi spavali u šupama i ljetnim kuhinjama a gosti u kućama i netaknutim dnevnim sobama naših gastarbajtera. Već vidim babe kako side na šamlicama isprid kuća sa natpisom 10 ojra spavanje, sarma uključena i domaći paradajz pride. Likeri od višanja, sok od bazge, čvarci u kotlovini na hladno prešanoj svinjskoj masti. Nema čega nema a sve domaće!!! Sve zdravo za gotovo. Zašto ne? Nekom bi se ovaj moj tekst mogao činiti kao nešto upereno protiv načina na koji se vodi grad. Ne, ovo je samo prijedlog, ideja. Zašto ne? Pa baš nam dobro ide. Šatori su nam puni deset dana, zašto ne bi bili puni tijekom cijele godine?

 Drugovi, naša jedina nada je u turizmu. Trebamo samo odlučiti.



Božica!

Sve zbog jednog šporeta ili kako je u zemlji rvackoj najunosniji biznis postao otkup sekundarnih sirovina i zlata

nedjelja, veljača 12, 2012

     Dok sam smišljao naslov za današnji post, prvi naslov što mi je pao na pamet je bila asocijacija na roman mog omiljenog pisca Nick Hornbyja, Sve zbog jednog dječaka, ali ne o dječaku već kako već gore piše, „Sve zbog jednog šporeta“. Naime priča koju ću opisati je apsolutno istinita do u detalja, a sve skupa se odvilo se u petak u svega nekoliko minuta.

  Priča jedan:

     Moj ćale je oduvijek volio ulagati, dakle plasirati svoj teško zarađeni novac. Jučerašnja investicija je bila novi šporet u ljetnoj kuhinji koju svi mi Bosanci kojima su roditelji radili jednoč u inostranstvu, moramo imati. Zašto? Pa kad se recimo kuva kupus, da ne smrdi cila kuća, iako mi volimo kiseli kupus, ne volimo da nam se cila kuća čuje po njemu. Također i kad se prave ušćipci, ako je ulje malo lošije, cili komšiluk zna da moja mater pravila ušćipke pa prije planu.

   I stigao je taj famozni novi šporet, iako ja nisam primjetio da starom išta fali, ali istina, ja nisam mjerilo. Jer kako bi moj ćaća znao reći za „nas mlade“ obraćajući se meni: „Vi bi mogli sidit u kući i gledat televiziju a da vam kapa po glavi“. Aludirajući na možebitno prokišnjavanje krova“. Mislim si ma ne bi ćaća, pomaknio bi ja fotelju malo u livo ili u desno da me ne ometa dok pratim kladionicu.

 Ćale:  "Željko! Dođider amo da otramo ovaj šporet ispod nadstrešnice  pa ćemo ga dat' Ciganima".

Ja: „Pa ćale, jebo ga ti, što bi ga davali Ciganima kad Baja (prvi komšija s live strane) skuplja staro željezo. Pa jel nije sramota da njega zovemo kad nam triba nešto pogledat' oko auta a šporete od pedest, šezdest kila ćemo davat Ciganima? Čekaj, idem ja provjerit je li on ili neko od njegovih momaka kod kuće pa će oni sami doći po njega samo im prstom pokaži di stoji.“

    Odlazim do Baje. Kapija pritvorena, auta nema prid kućom. Njega nema ziher dok auto nije tu! Otvaram pritvorenu kapiju, to ti je kod nas u Čikagi normalno da malo virneš u komšijino dvorište jer kažu kako ti je u dvorištu, tako ti je i u kući. Ulazim u dvorište i kucam na ulazna vrata… zaključano. Jebi ga, nema nikog. Odlazim nazad u dvorište ćale je već podvuko svoju improvizaciju od ručnog viličara koji je izvario od nekih ostataka cijevi i nekakvih točkića jednog lipog litnjeg dana, kad ostali normalni svit  iđe na kupanje, al' jednom će i ovaj viličar zatribat i evo, to je taj dan. Mada,  nešto je namrgođen. Doduše, on je uvik namrgođen kad nešto radi, a cili život nešto radi. A i za pokojnog dida Marka je važila jedna slična da je bio šaljiv i jako dobar čovik kad je bio trizan, jedini problem je što on gotovo nikad nije bio trizan.

 Ja: „Ćale, nema ni Baje ni Bajića kod kuće“

Ćale: „Znao sam ja.“

 Mislim si u sebi šta si znao bogati!?! K'o da su te sad oni nešto sjebali što ih sad nema u kući.

Počinjemo ga vući a leđa mi otpadaju dok trčkaram za njim držeći tu šporetinu za ivice koje mi se urezuju u ruke. Evo nas kod kapije!

Ćale: „E tu ćemo ga isprid kuće ostavit' pa nek' ga voze, baš me briga.“

I ode se stari spremat' jer mu je stara već rekla da negdi tribaju ić' pa da se sprema već jednom i da odnio đava i njega i rađu više.

  Gledam taj šporet, mislim si… neće ovaj šporet u Čikagi dugo ostat isprid kuće. Ja ga ne mogu odvuć' do Baje sam. Pretežak mi je.

Uzimam mobitel…“Baja, sad smo iznili jedan šporet isprid kuće, stari negdi žuri pa ti ga nismo odvezli u dvorište, a kod kuće ti nema nikog da mi pomogne, ja sam ne mogu.“

Baja: „Joj Kiki, to će neko pokupit, idi kuć' kod mene i kucaj na prvi prozor, Marinko je u kući.“

Baja razmišlja, bit će mi barem za dvije litre antifriza.

Odlazim kod njega, kucam na prozor. Niko se ne javlja… A možda si je Marinko doveo snašu jer mu nema nikog kod kuće pa paščetina neće otvorit'. Mislim si ako je stvarno tako, ma ne bi se ni ja javio na njegovom mistu ni za sto rabljenih šporeta pa da su i od platine.

Opet zovnem Baju… „Baja, nema ti nikog kod kuće. Ja ću biti još pol' sata kod kuće, zovi sinove da neko dođe ako je u blizini, pa da ti ga uvučemo u dvorište dok nije dobio noge.“

Priča dva: Ćipura prolazi svojom ulicom prema kući i baci pogled prema mojoj ulici. Sumrak je. Ali što se bijeli u ulici Kikijevoj. Il' je snijeg, il' je šporetina stara. Šporetina stara je! Brzo kući po šupkare, eto mi za čas zarađenih pedest-šezdest kuna. Bit će za bokun slanine!

U međuvremenu u mojoj kući. Ja se spremam za kviz. Neko ulazi. Ko je sad majku ti!?! Kad eto ti komšije Branka koji si ziher u sebi  mislio: „Super! Prodam šporet i sve na Barcu protiv Osasune.“

(Barca izgubila 3:2)

Ja: „Reci Branko!“

Branko: „Ej, stari tvoj mi je spominj'o da će mu trebat pomoć neki šporet izbacit'. Jel' to taj što je vani?“

Ja: „Joj Branko, nemoj se ljutit'. Ja nisam ni znao da ti skupljaš staro željezo, nazvao sam Baju i obećao ga njemu. Da si ti prije pit'o mog ćaću, mi bi ti ga ostavili. A ni on ne zna da ti skupljaš staro željezo jer ga je on htio ostavit Ciganima, pa sam mu ja reko da ćemo ga dat Baji.“

Branko: „A dobro, šta sad…“             Ništa od listića…

Za to vrijeme dok mi pričamo, odvija se nastavak Ćipurine priče iliti priče dva:

Stiže Ćipura sa šupkarama, a slučajno komšija Želja ide na kavu kod svog bratića Baje, koji ga je zvao na kavu, ali i da mu pomogne uvest šporet, ali Želja to ne zna.

Ćipura: „De Želja pomozi mi da natovarim ovaj šporet!“

Želja: „Pa kako smiješ, jesi pit'o Antu?“

Ćipura: „Pa šta ga imam pitat, vidiš da ga je iznio isprid kuće.“

Ćipura odlazi sa šporetinom kući maštajući o dimljenoj slanini.

Ja ispraćam Branka van i vidim da nema šporeta. Bajin auto je ispred kuće, znači već ga je odvuko u dvorište a nije me ni zvao da mu pomognem. Još jednom Branku kažem sažaljivo jebi ga Branko i odlazim se spremiti.

Želja ulazi u kuću kod Baje i odma odlazi prat ruke koje je zaprljao pomagajući Ćipuri da utovare šporet.

Baja: „Šta ti pereš ruke?“

Želja: „Ma od šporeta sam se zaprljao.“

Baja si misli a bogati sam ga je uvuko. Svaka mu čast! Odlazi u dvorište gledat' di je Želja ostavio šporet. Zamisli, sam ga je uvuko da ga neko ne uzme. Pametni moj bratić. Eto ti zašto valja imat rodbinu i dobar komšiluk.  No, šporeta nigdi! Ni u dvorištu, ni u garaži!?!

Baja:“Želja, pa di je taj šporet?“

Želja: „Koji šporet? Jel ovaj što je stajao pred Antinom kućom? Pa ja pomog'o  Ćipuri da ga utovari i Ćipura ga odvezao.“



U međuvremenu, ja sam se spremio i odlazim do Baje, reći mu kako je zanimljivo da me je u ovih desetak minuta već Branko pitao za šporet. Ali oni mi kažu da je Želja pomogao Ćipuri da si ga odveze.

Ja: „Daj serete, vidim da se smijete. Zajebavate me?“

Baja: "Ne zajebavamo te, stvarno je tako."

Eto ti, ne kaže naš narod uzalud: Ko prvi šporetu, njegov šporet.



Božica!

kiki

S preporukom Hrvatskog stomatološkog zavoda

    Sreli se James Bond i Dželo Hadžiselimović.  Kaže James Bond.

-My name is Bond, James Bond.

Kaže Dželo:

-My name is Hadžiselimović. Dželo Hadžiselimović. ODABRAO Đelo Hadžiselimović.

   Šta mislite ko je ostavio jaču impresiju? Poznavajući kakvu popularnost uživa Dželo u Hadžiselimović u hrvatskoj, svako bi rekao da je u ovom vicu svojom osobnošću, definitivno više impresionirao Dželo Bonda, nego Bond Dželu.

   Pošto nemam posao, a kako neki kažu, dokoni mozak je đavolje dvorište, mozgom mi prolaze razna zanimljiva zanimanja  koja bi  mogao izvrsno obavljati samo kada bi dobio priliku. Pa mi je eto, tako na pamet palo jedno izvrsno zanimanje.  Ne znam koliko Dželo Hadžiselimović ima godina ali ja se javljam da ga nasljedim na njegovom mjestu kad se jednom čovjek odluči za mirovinu. Ali Dželo sačekaj još malo da vidimo kako će proći referendum da mi ne bi ostao bez mirovine jadničak.

    Jedini problem je što mi roditelji ne rade na HRT-u, jer pretpostavljam da se tamo posao nasljeđuje kao i u pošti, HEP-u, Vodovodu i da ne nabrajam dalje. Ali probat ću i to nekako riješiti.

   K'o da se sad gledam. Kupim si Hoegaardena, nekog kikirikija, zavalim se u nekom uredu HRT-a, dolazi mi neka sisata sekretarica, tajnica nebitno i pita me:

Jeste li za kavu gospodine Željko?

 -How yes no.- Odgovaram ja.

- Treba li vam još nešto? Da vam izmasiram leđa?

- Ne hvala kolegice. A sad me molim vas,  ostavite da radim. Moram imat svoj mir želim li kvalitetno odraditi svoje radne zadatke. Uzimam daljinski i palim Panasonic  dijagonale tek 127cm, al' ne onaj HD ready, već Full HD! Ubacujem u dvd nekakav BBC-ev dokumentarac o životu lavova u Serengetiju. Ima ih i od drugih produkcijskih kuća, ali ih ne gledam. Zašto? Pa još je i moj pokojni did znao reći: „Pajdo, ako ne znaš koji dokumentarac valja, znaš koji je od bibisija.“ Čemu onda gubiti vrijeme sa lošim materijalima?

  Dok lavovi leže u hladu i odmaraju, lavice love. Jebote kakav divan život!  Interesantno je to. Gledao sam najmanje 100 puta kako lavica lovi antilopu i uvijek mi je ta borba za život zabavna. A dokumentarci od BBC-a su tako dobri pa taman i da su i o prabičašima, zanimljivo ih gledat'. Ako je potrebno brate, stavit će kameru mravu u prkno, samo da nam dočaraju taj čudesan svijet mrava.

  I tako, gledam ti ja te dokumentarce sve negdje do 12h. Sutra je neradni dan pa smo sve to spojili i skratili radno vrijeme u četvrtak do podneva, a doduše, ponestalo mi je Hoegaardena pa mi se više i ne gledaju ti lavovi. Uvijek isto. Na kraju radnog vremena, ja kao voditelj dokumentarnog programa kažem nekom svom nadređenom:

-Evo kolega, ako se slažete, ja bi da se otkupi ovaj serijal o lavovima. Prva liga je, a i od bibisija je. Moj nadređeni kaže:

-Kiki, ako ti kažeš da je dobar, ja ti vjerujem. Nego, mogli bi na pecanje sutra? Čuo sam da smuđevi grizu ko ludi tamo na šoderici?

 Može.  Odgovaram ja. Baš je dobro kad dijeliš isti hobi sa svojim šefom.

   Krenuo je serijal od bibisija i gledanost je baš super. Svi su zadovoljni. Na kraju serijala Miljenko Kokot kaže da sam taj dokumentarac odabrao lično i personalnono JA! Veličanstveni Željko Sabljić Kiki plemeniti. 

  Sjedimo pred malim ekranom djeca, ja i žena, koja je obučena u crnu majicu na kojoj piše: odabrao Željko Sabljić. Mali ekran? Đavla mali, ima metar i po u tom LCD-u, i gledamo baš taj dokumentarac  o lavovima. Kaže mali Ante :

 -Wow! Tata, baš si ovo dobro odabrao.

- Eee moj sine, tata se jako namučio dok je odabrao ovaj dokumentarac, ne može to svako.

-Znam tata, ti si jako velik i najjači si na svijetu.

Život je lijep. Plaća ide, ja radim posao koji volim, a još sam i faca.

Nemojte me krivo shvatit'. Nemam ja apsolutno ništa protiv Džele, ali mislim da bi i ja znao odabrati kvalitetan dokumentarac, a vjerujem skoro svaki čitatelj ovog bloga također.

Odabrao, bogati k'o da je on pet godina snimao po kiši i sunjari, i čekao deset dana da tamo neki olinjali lav skoči starom gnuu na leđa. Ma...



Odabrao: Željko Sabljić



Božica!

Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

   

Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

     Ja ne znam jel u mom životu prošao i jedan dan da se kod nas za ručkom nije spomenula guzica ili govno. Sumnjam... Ako me pitate

zašto? Ne znam. Valjda su to moji roditelji ponili sa sobom iz Bosne. Dobro, guzicu su defintivno ponili, al' govna baš i ne, doduše, možda zericu u crijevima božemi 'prosti.

 Nije to nešto što se napravi namjerno za ručkom, al jednostavno se spomene neka riječ i govna vrlo brzo isplivaju na površinu. Surov je taj naš kraj. Još kao mali sam bio bombardiran sa mudrim izrekama pobožnog i kulturnog duvanjskog kraja. Mudrostima u kojima ne d'o ti bog da u njima nema neke grube ili proste riči. Sićam se šta mi je mater prvo rekla kad sam upiso fakultet: "Uči moj sinko, znaš kako se kaže, govno na govno, para na paru!" Hm... I jesam, učio sam, al me brzo popušćalo. Nekad sam znao čisto prelistati knjige jer mi je toliko puta ispričala priču o Imoćaninu koji je sinu govorio da uči jer su mu u knjigama pare, da sam ponekad pomislio, odnio me đava ako ona meni nije stavila pare u knjigu samo da me provjeri. Nis' ti mislim si ja u sebi daleko od tog imoćanina.  Al' ništa. Ipak je bilo samo figurativno.

   Jedina petica koju sam ikada dobio na fakultetu je bila iz latinskog. Proučavajući dikte iliti mudre izreke, nisam se mogao načuditi kako se stari Latini nisu sitili ni govneta ni guzice. Ili mi Hrvati nismo prevodili te i takve dikte jer smo i sami valjda bili siti svojih govana, pa nam nisu još tribala i Latinska, il' smo tek prekulturni.

   Sićam se ko kroz maglu, stojimo na dvorištu, moja mater i ja, i gledamo kako ćaća provodi urlaub odijevajući naš dimnjak u novo ruho. Zvizdan upržio, stara povuče jedan dim i mudro prozbori:

"Evo gledaj, taj dimnjak, svaki ti đava čoviku triba. A sve zašto? Da mu bude toplije guzici. Da ima nešto u njoj. Da se u nešto obuče. Cili ti se čovikov život vrti oko guzice.

    Hm...I je, zamislio sam se ja tada na njezinu ruralnu mudrost, al' duše mi tako je. Stvarno nam triba svaki đava. Nego na pamet mi pade nešto. Onaj čovik što je smislija jednu od najpoznatijih kojom se dičimo svi mi Dinarski 'Rvati; "Use, nase i poda se!"Pun sebe je bio taj naš predak i zasigurno je umro od zapetljaja crijeva. Jer bogami iako je ta njegova mudrost prosta i priprosta, nigdje ja tu ne viđe ni guzice, ni govneta. Nije da sam se uželio, al' valjda nešto triba i iza se ili iz sebe majku mu!?! Brzo bi taj puka k'o onaj iz priče od mog dida o nekom čoviku odozdo koji je pojio cili pršut i popio litru vina i puka. Jest da nije svaka lipa ko od Jeniffer Lopez, al ne triba banalizirat i minorizirat ulogu guzice i važnost iste za ljudski opstanak.

 Nego, nisam se ja sitio teme za ovu priču ko gladan srat, ponuko me jedan moj poznanik sa još jednom arhaičnom:

 "Boj se ovna, boj se govna... a kad ćeš onda živjeti?" Veli da je to napisao Meša Selimović. E moj pajdo, to ti je narodna mudrost a ne Mešina. Lako je bilo Meši s tuđim kur*em gloginje mlatit. Nije on to smislio, već su se guzice i govna u našem izričaju prenosila s jezika na jezik, sve dok nismo postali "kulturniji".Je, istina je. Moja mater je na primjer prava riznica takvih izričaja.

 Kod nje ti ne iđe:

  Tko se mača laća od mača i umire.

  Njena ti iđe: U vola bodača uvik rasparana guzica.

 Kod nje ti ne iđe: Ne laje pas zbog sela, nego zbog sebe

 Ne laje ćuko zbog kuće, već zbog svoje guzice.

 Ako me vidi da dobro jedem, neće reći dobar tek nego:

 Vid' guzice!

 Za ženu nižeg rasta reći će:

 Ma mala bolan, mogu joj kokoši iz guzice ćopat.

 Kad sam joj reko da bi volio da mi nešto kupi, sljedilo je:

 Uniće ti u guzicu.

   I eto, pretpostavljam da ako živiš uz nekoga ko stalno spominje narodne mudrosti na ovakav način, vjerojatno imaš tri opcije:

 1. Da ih zamrziš

 2. Da ih se ponekad sitiš i to je sve

 3. Da postanu neizostavni dio tvog izričaja

  Surov je kako rekoh taj naš kraj do boga. Dok pišem ove retke, sitio sam se jedne strikine priče o čovjeku iz našeg kraja koji se volio šaliti i nadivati svima nadimke, prema njihovim nedostacima, kompleksima ili neugodnim događajima koji su im se, ma možda samo i jednoč dogodili, ali svi su u tom selu držali do njegovih šala, i nadimaka. Pa ako mu se zamiriš ili te uvati na zub, teško tebi. Jednom je dvojici dečkića još dok su bili dica, nadio imena Litonjica i Seronjica. Prošle su godine, dica izrasla u momke, al nadimak ih je i dalje pratio ko sjena. Jednog dana ode njihova mater do tog čovika pa mu reče:

 - Znaš šta, nije u redu da ih se više tako zove, momci su to. Odrasli su bolan.

- Je, imaš pravo odrasli su i stvarno nije u redu da ih se više zove Litonjica i Seronjica, od sad ih triba zvati

 Litonja i Seronja.

    Eto, još gore ispade. A sitio sam se još jedne priče, o curi koju je privarilo pod misom pa se ulitala.

 Sutra su joj momci pod kućom zagangali:

 Oj Kolakušo, evo tvoja dika,

sasra ti se cura kod zvonika.

   Navodno je divojka morala odseliti poslije toga.

 Eto, ja sam upao u treću opciju pa sam i sam riznica g.....hm mudrih izreka. I opet što bi rekla moja mater: "Svaka mi nosi šaku u glavu." Rugam se brate mili svemu i svačemu i čim na oči, odma za oči. Ruganje reći ćete nije lipo, rugala se sova sjenici da ima veliku glavu, ali svaki humor zapravo i je nekakvo ruganje, i da ga nema, ne bi bilo ni smišnog. Al' bitno je da se čovik zna i sebi narugat'.

Govno mu ko laže!

Božica!

Daj mi karmina sa tvojih usana ili čovjek koji je volio karmine

     U zadnjih par godina, u Đakovu karmine su postale uobičajena stvar. Kud su ljudi (općenito govoreći) da ga jebeš u financijskom klincu i ko zna imaju li baš svi za grobnicu i sav onaj harač bez kojeg ne moreš pošteno ni umrt. Još oni koji ostanu iza pokojnika, moraju i izvalit iljadu dvi eura za dobre karmine. Prije smo se rugali Srbima, oni kao slave tri dana kad neko baci dlaku, a evo počeli i mi. Nije slučajno Krleža izvalio onu : "Sačuvaj me bože hrvatske kulture i srpskoga junaštva". Ma ne triba se rugat. Vrlo brzo nakon ruganja, postaneš kao onaj kojem si se rugao. Što ne znači nužno da je to loše. No ima jedna dobra stvar kod karmina, a to je spoznaja da život ide dalje i da se živjeti mora a i svaki "normalan" pokojnik bi htio, ili bi trebao htjeti kad bi mogao, da život ide dalje i bez njega. Dakle, nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo, pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu..  

-Imena i likovi u priči koja slijedi nisu stvarni, ali u svakoj priči, pa ma o kakvoj se zapravo izmišljotini radilo, uvijek ima barem zerica istine. 

   Negdje u jednom Đakovačkom restoranu...

  Dolazi rodbina, bliža, dalja. Skupljamo se... Svako oće izist i poist džabe. Konobari donose još stolova. Pa sidneš, pa diž'se evo još rodbine. Čini mi se da neke od ovih koji pristižu nisam ni vidio na sprovodu.

Viče pajdo: Evo sad s posla! A jest cestu poledilo u pi*du materinu! 

    Svi nosimo stolove, pomažemo konobarima. E onda sidnemo... Kad evo ih još! Nisam ni znao da nas je toliko iz Duvna!?! Počeli bogati i klošari izgrada dolazit ko prije u svatove. Prije išli kod Budimira a kako su sad ove nove sale sve izvan grada, i klošarima mrsko ić' tako daleko samo za izist i popit, pa vele, bolje doć’ na karmine. Sad se evo već, jedan stol posebno i za klošare postavlja. Neki stariji se pitaju koji su ovo, a onda neko viče:

-Ma neka ih bogati!  Nek jedu dečki, pa tako smo i mi... Neko odgovara.

    I onda napokon sidnemo. Nabaciš rič-dvi sa rodbinom, koja je ovom prigodom došla iz Hercegovine. Ma uvik nas iznenade. Dao bi ruku u vatru da su još prije desetak godina na sprovod strica Joze došli iz Bosne. Ma ko ga jebe! Važno je da smo svi svoji. A to što su sad neki ovi, a neki oni, a iz iste vukojebine izašli, a jebi ga, pa rat je bio!?! Ko više pamti šta je bilo prije deset-dvaest godina? Jel ima za izist? Ima! Jel ima za popit? Ima! Jedi pij veseli se, a na porijeklo poseri se!

    Neko lupka nožem o čaše... Diž' se! Očenaš-zdravomarijo-slava ocu! Svi nešto mrmljamo. Uglavnom dominiraju glasovi starijih gospođi bliže smrti, pa i pokojeg bogojaznijeg muškarca, o ostali pomalo mrmljaju sebi u brk. Neki dida miša supu da mu se prije oladi, da kad sidne da more odma uvalit kruva i udrobit u supu. Danas žena nije ništa cili dan kuvala, popodne će sigurno bit te karmine pa štaš kuvat? I tako cili dan suvo a nema se zubi pa će supa baš dobro doć'! 

-Aaamen! 

To je uvik nekako glasnije od cile molitve. Izmolismo! Stavljam livu ruku na srce, čekam himnu...Svi sidaju... ništa. Počešem se nešto ko đoja po košulji i sidnem i ja.

  E onda počinje priča. Pokojnika, pokoj mu dušu, jedva iko i spominje. Stric Jandre se sitio kako ga je pokojnik jednom izdao materi što kad je par dana izbivo iz škole, pa mu je skoro počeo jebat mater, a onda se siti da o pokojniku valja pričat samo ono najbolje. Ma sitio se on ku*ac, nego ga žena prodrla nogom ispod stola pa je odma umukno. Vrlo brzo se prešlo na viceve. 

Grabi se supa u tanjure i čuje se zveket pribora.

-Pa kad smo se ono zadnji put vidili? Upitam ja.

Frano :-Kad je umro pokojni Jozo. 

Ja: Jest vala pokoj mu duši! E pa da, vidiš bogati, pa tribali bi se češće viđati. 

-Jes vala tako je. Svi kimaju glavom dok im sa sjajne brade otpadaju rezanci po bijelom stoljnjaku.

Stričević Mate : -Sramota bogati, pa mi smo veliki rod! 

Supa se već pojela, stigla janjetina i prasetina...

Ja -Čekaj  pa kakav smo mi ono bogati rod?  

Stričević Mate će: -Slušaj sad! Meni je moja pokojna baba mamuša pričala, da su njen pokojni did, i did tvoje pokojne babe, od dvi sestre dica. 

Ja -U majke ti! Pa nisam ni znao!?! Ja sam mislio da smo mi puno dalji rod. 

Stričević Mate -Ma jok brate, pa ne meremo bit bližnji! Zamisli ti sad ovo! Okrećući se oko sebe, promatra ljude na karminama pa spazi dvojicu rodijaka za drugim stolom. Pokaže na dva brata Marka i Ivana, koja jedva da pričaju jedan s drugim, al eto sad su sili tamo uz materu da zbiju redove.

-Eto uzmi njih dvojicu, imaju dicu koja su šta? Rođeni stričevići!

Ja, ja! svi kimaju glavom.

Stričević Mate -I sad danas sutra oni imaju dicu. I danas sutra njihova dica imaju dicu. Pa opet dica njihove dice imaju svoju dicu, pa njihova svoju i da se oni sad ne poznaju!?! Pa ne možeš to zamislit jel tako?

Čuje se : -"Čovječe! Pa da". Svi se zamisle osim stričevića Frane koji gložđe praseću koljenicu a pokušo je pratit al se izgubio već kod drugog koljena, pa si sad zbraja u glavi, ko kome šta dođe.

Stričević Mate -Je bogami, ne možeš virovat! Morat ćemo se družit češće. Vidiš kako je život kratak. Danas te ima, sutra te nema. 

-Jest vala. Čuje se za stolom...

-Triba popit, poist... Bacit nešto podase! dobaci Ante. A neš kad umreš!

Antiša je već stavio prst u uvo, pa bi skoro zagango da ga nisam uvatio za ruku. Neko upita:

-"A kad će ples sa udovicom?" 

Stričević Mate -Stan' bolan nismo u svatovima! 

Ante -Nego koja je ona tamo crna u čoši?  

Stričević Mate -Koja? 

Ante -Ona pored Ćuruše.   A Mate ga ošine po glavi. 

Stričević Mate -To ti je od ćaćine stričevke ćer budalesino jedna! 

Ante -A jebi ga, ko da ja znam.  Brani se Ante.

    Polako se primiče kraj ovom domjenku...Svi se glade po stomacima, čačkaju zube...Rodbina i drugi bližnji se počinju dizat od stola. Mrknem još ono pola piva što sam naručio ko u pet do 1 subotom. Ižljubimo i pozdravimo sa rodbinom i još jednom sa figom u džepu konstatiramo kako bi se trebali viđati češće i rastajemo se. 

   -Nas par momaka, što braće, što stričevića, teturamo polako prema kući. Na putu do kuće, neko kaže kako pokojnik nije bio loš čovik. Svi se slažu. A i popili smo i poili, griota je pričat loše o pokojniku. Nakon parsto metara, Mate iz džepa kaputa izvadi gužvaru umotanu u salvetu i uvali odma tri šnite u usta da ne bi morao podilit sa braćom i prasne u smij dok mu mak frca iz usta...





Božica!

Nismo imali izbora ili zašto je radoznala mačka izabrala whiskas

     Isključen sam! Odsječen od svijeta! Izoliran! A ne nalazim se u Remetincu. I sad, promatrajući druge opcije, nekako najzabavnije mi se čini čitati knjige. Ah taj staaari najbolji čovjekov prijatelj, kad već nema psa reći će netko. Ma pas mi nije najbolji prijatelj. Toliko nisko nadam se neću pasti da mi baš pas postane najbolji prijatelj. Nije mi potrebno da mi ego hrani jedan pas, samo zato što me smatra njegovim jebenim vođom čopora. Ne hvala! Lažnih prijatelja imam dosta.

  Zadnji put kad sam bio isključen iz (telefonske a samim time internet) mreže, pročitao sam u hipu nekoliko knjiga, a danas me čeka nova porcija. Tome će pridonijeti i rupa na patici zbog koje ne mogu ići na nogomet. Tako da opet dolazimo do one stare: SVAKO ZLO, ZA NEKO DOBRO. Dakle čitanje je trenutno moj IZBOR...  Čitati knjigu, zavaljen u krevet, povremeno pogledavajući kroz prozor prema oblačnom nebu, te pokvareno i nekršćanski promišljajući, kako je bolje da pada i kiša, jer JA ne mogu igrati jebeni nogomet. I uopće se ne osjećam loše zbog toga. Jebe mi se! Hoću reći, ne osjećam se loše što bih htio da kiša pada dokle god ne kupim nove patike. A šta bi sad trebao, lagat? S time bi prekršio osmu božju zapovijed. Ovako doduše kršim onu svjetovnu, da želim nekome drugome, ono što samom sebi ne bi želio. Ali dovraga, još me nisu beatificirali. Kako je krenulo, bogami i neće.

   Imam i nepogledanih filmova, ali knjiga mi baš sad paše. Na um mi sad pade vic koji sam čuo prije par godina.



Dva miša grickaju vhs kazetu, ili možda je u današnje vrijeme bolje reći dvd "Gospodar prstenova".

Prvi kaže: “Nije loš ovaj film”.

A drugi će:” Ali knjiga je bila bolja”.



   A vjerojatno i zdravija od plastike nadodao bih.

   Posebno je dobar osjećaj kad nabasaš na nekog autora, za kojeg već na prvim stranicama spoznaš, da ćeš nakon što postaneš obogaćen za znanje i zabavu koje će ti priuštiti čitanje njegovih knjiga, nakon toga biti razočaran. Jer ćeš nakon što iscrpiš  njegova djela, osjetiti prazninu… Prazninu jer više nemaš trenutno šta čitati od tog autora, a bilo je tako zabavno. Znam, sad ispadam kao indijanac, koji plače što sija sunce, jer će poslije sunca doći kiša, a veselim se kiši jer će nakon nje, ipak zasjati sunce. Ma nisam takav. Nipošto! Drugi će reći: Daj Kiki ne seri! Ispada da si pročitao cijelu biblioteku!?! Naravno da nisam. Ali vrelo autora koji te naprosto nadahnjuju nije neiscrpno. A onaj ushit koji doživiš kad se stopiš sa mislima nekog autora koji te u momentu tako zaintrigira, doista možeš poistovjetiti sa uSHITom zaljubljenosti.

   Da, trenutno ne prčkam po facebooku. I baš mi dobro... Razmišljam si često o nečemu u zadnje vrijeme, a to je pametovanje. Šta bi neko trebao napraviti i što bi bio najbolji IZBOR za nekog drugog. Toliko puta sam se htio izdvojiti iz tog gliba pametovanja drugima i mislim da je to BAŠ nešto na čemu se treba raditi. Mijenjati ovaj jedini kutak svemira koji možemo promijeniti.



    No ova izoliranost koju sad proživljavam bez interneta, je također osjećaj koji je baš dobro promatrati. Taj specifični osjećaj ovisnosti koji doživljavaju oni koji su navikli živjeti uz internet, (a ja sam definitivno jedan od tih) i nije baš neki cool osjećaj. Ali s druge strane me veseli sve ono pametno što radim kad ne vjesim i ne plivam po bespućima, počesto dosadne fejsbukokrečine…       Ponekad me taj fejsbuk podsjeća baš na grad. I to baš mali grad poput Đakova koji toliko volim. Grad u kojem kada odeš na kavu da bi pročitao novine, prečesto znaš naići na one koje bi najradije blokirao, sakrio njihovu objavu, njihov zapravo copy paste humor, te se nervozno okrećeš oko sebe tražeći tipku ignore.

   Nemamo prava mrčiti na našu djecu koja vjese po chatovima i društvenim mrežama.  NEMAMO! Znate zašto? Zato što oni imaju IZBOR. Ne kažem da je ovaj IZBOR izvanredan, ali je tu, aktualan je. Tu je sa svim svojim manama i vrlinama, kao što je i sve što nas okružuje od postanka svijeta imalo svoje mane i vrline. Neki će i iz tog IZBORa izvući najbolje, (gomilu korisnih podataka koji im mogu pomoći u životu ili stjecanju znanja, zaradu ili reklamu) a neki najgore. Gubljenje vremena, pornografiju, igranje igrica zbog kojih će izgubiti svijest o realnosti. (nije ni to nekad loše ;-) Na žalost tako je. Mi prije 25g nismo imali IZBORa, pa smo vjesili na ulici praveći praćke, luk i strijele, igrali žmirke i bilo nam je dobro, sve dok neko nije dobio strijelom u oko. Onda bi se svi razbježali kućama.

    Onaj mejl, kako smo mi koji smo proživljavali svoju mladost u osamdesetim bili normalni, te kako smo preživjeli iako nismo imali, max tv, internet, laptop i sl. Možete okačiti modnom mačku o rep! Nemojte ga više proslijeđovati nikome. Ionako su ga svi primili i pročitali u barem dva ili tri oblika. MI, SAVRŠENI MI. KOJI SMO POSTALI SAVRŠENI BAŠ KAO I NAŠI RODITELJI koji znaju sve. Jednostavno nismo imali IZBORa. Mi smo mačke koje smo izabrale kosti, jer whiskasa uopće nije ni bilo. Što ne znači da su kosti bile loše. Bile su takve kakve su bile.

   Prilika čini lopova, a mi dakle nismo imali prilike.



Božica!