Rakije, rakije amo al osrednje

     Treba mi litra rakije… Al' imam jedan problem, kupio bi jednu solidnu, prosječnu litru rakije. Jer poklanjam to jednom osrednjem frendu. 'Nako, nije baš neki šupak pa nije zavrijedio da mu dam neku lošu rakijet'nu. A bogami ni izvrsna mu neće unić' u guiscu. E sad, iz tog razloga, ne bi kupio neku jeftinu brlju, šećerušu, a ne bi ni neku kvalitetnu , žutu, koja nimalo ne gorči jer su vađene koštice i koja je odležala već pešest godina pa je i skuplja. Želim sasma osrednju rakiju, ali takve domaće rakije na našem tržištu nema. Ja vjerujem prodavačima i proizvođačima rakije, al kako oni tvrde, svi su odavno napustili kategoriju osrednjosti i prešli u kategoriju izvrsnosti. Dakle ama baš svi imaju odličnu rakiju i to je tim domaćim majstorima reko neki tamo komšija koji se STVARNO kuži u domaću šljivu. A ako je on tako reko, moramo vjerovati u to. No kako ti moji frendovi proizvođači znaju da se ovaj BAŠ kuži? Pa ovaj je svaki dan pijan ko letva, pa mora se kužit!?! Istina, čovjek ima sve reference za razlučiti što je odlična rakija a što smeće. No ja i dalje ne znam kako riješiti ovaj problem?

Ajd ako saznate da neko prodaje solidnu rakiju, javite mi! ;-)

Veselim se prvoj gay Olimp i jadi

   Evo kako čitam, Nepal će ove jeseni biti domaćin prvih sportskih igara namijenjenih homoseksualim sportistima u Aziji, saopštili su organizatori. "Cilj organizatora gej olimpijade 2012. je povezivanje pripadnika lezbijske, homoseksualne, biseksualne i transrodne zajednice sa širom društvenom zajednicom, promovisanje zdravog načina života i fizičkih aktivnosti, kao i mentalnog i duhovnog zdravlja", kazao je Pant.

 Ovaj dio teksta sam kopirao sa neke s neke Srpske stranice al' baš mi 'vako nekako zanimljivije. Eto, sad i oni imaju sportske i ja imam nekoliko otvorenih pitanja.

Da li će se oni i dalje natjecati na klasičnim sportskim igrama? Mislim, imaju sad svoje.
Da li će klasične sportske igre sada promijeniti ime u Heteroseksualne igre?

Koliko će se potrošiti kondoma na olimpijadi?

Da li će se kad njihova zajednica poraste, iz te i takve organizacije iznjedriti transeksualne sportske igre, biseksualne sportske igre?

Da li se i mi heteroseksualci možemo prijaviti na da tako kažem njihove sportske igre, jer mi se to čini pomalo diskriminirajuće da nas ne prime. Zanima me kako završe ta hrvanja među homoseksualcima? Da li se zavole poslije meča, kao glumci i glumice što se često spanđaju na snimanju nekog filma.

Da li suci, sutkinje, treneri također moraju biti neheteroseksualne orijentacije. Kamermani, zaštitari na stadionima, policajci, oni što uzimaju karte i sl?

Da li navijači sa tribina ako sudac pogriješi smiju vikati: „Sudija, heteroseksualče!“ I hoće li se on naljutiti ako to čuje?

Da li novinari koji budu izvještavali sa tih „borilišta“ također moraju biti neheteroseksualci?

Kad ćemo mi organizirati jedno takvo natjecanje?

    Kao datum održavanja druge sportske olimpijade predlažem prvi drugog 2013 a mjesto, pa recimooo  Imotski. Ne znam zašto, samo mi je prvo palo na pamet. Mislim da bi i naši političari bili zadovoljni. Izgradilo bi se još brdo vrhunskih sportskih objekata koji bi poslije zjapili prazni, a na čijoj bi se izgradnji moglo lapiti dosta para, a koliko se ja kužim u politiku, to je uglavnom bit sve politike. Ja drugoga cilja nijesam vidio.



Ne znam, puno je tu pitanja, ali šta mogu kad mom radoznalom umu svašta pada na pamet.

Ako mi padne još nešto na pamet, nadopisat' ću.

Božica!

Panem et circenses

petak, srpanj 6, 2012

Repostani tekst

   U vezovskom šatoru je već danima pasja vrućina ili mačja? Ma svejedno. Ptice umiru pjevajući a mi pijući loše Osječko. I baš je lijepo vidjeti da nam je grad ovako živnuo. Barem kad je riječ o iću i piću tj trošenju. Iako rad oslobađa (ne znam od čega?), rad je Đakovčanima odavno nepotreban. Evo recimo čujem različite teze o tome kako naš gradonačelnik samo gleda kako da se Đakovčani zabave a većina ih nema ni za kruv. To su gluposti! A kruv ionako nije zdrava namirnica i treba ga izbjegavati. Ja mu to ne zamjeram i čak imam jedan konstruktivni prijedlog. Možda ne bi bilo loše da nam vezovi traju cilu godinu. Svaki tjedan mali vezovi, pa onda još malo veći, pa još veći, pa oko pola nove godine polujubilarni novoradijskomedijskipokroviteljski 25 vezovi, ma urnebes čovječe! I tako ide 51 tjedan, a onaj 52, pred samu novu godinu, glavna atrakcija. Novogodišnja smotra folklora. Apsolutno ludilo!!! Svi u rubinama, svi pod maskama, seljačka buna, traktori zakrče promet, nose se barjaci kao nakon pobjede nad Irskom. Pa se jede fiš i čobanac kod staroga Tome, i tu se piva po ciiiliii dan, jer mi volimo feštu… Što dobivamo s tim? Sva događanja bi se o istom trošku mogla „ugurat“ u financijsku konstrukciju vezova. Fantastično! Pa da organizujemo svašta. Onda bi i bušare mogli turnili u vezove. Da svaki tjedan na našem korzu organiziramo obaranje nekog glupog rekorda za Guinnessovu knjigu. Na taj način bi svi saznali za nas pa bi nam i dolazili a i narod bi imao šta jesti ako bi se baziralo na obaranje rekorda u recimo u pravljenju džinovskih kobasa, palačinki i sl. Parkinzi bi bili zakrčeni, grad bi utržio dosta love a komunalci bi radili u tri smjene jer bi se parking naplaćivao i po noći. Pivo bi se točilo, grlo bi se močilo, tamburaši bi svirali kurtzu. Pa zapjevo bi i naš gradonačelnik koju. Mi to možemo, mi smo crvuljak Slavonije, tj srce. Odakle mi taj crvuljak? Napravimo od našeg grada jednu ogromnu ugostiteljsku oazu. Ono malo proizvodnje treba ukinuti. Pa kako će se boga ti draga ti ljudi zabavljati ako moraju radit po cile dane?

     Ma baš bi nam bilo dobro. Našem vaterpolo klubu napravimo medvjeđu uslugu. Napravimo atrakciju ko zagrepčani od medvjeda pa i još veću. Kakva arena, kakvi bakarači? Izvadimo na sredini korza kocke, napravimo zatvoreni bazen i svaki tjedan jedna vaterpolo utakmica. Dobud, Muslim, Bušlje i Sukno prelaze u vaterpolski klub Đakovo. Spavat će u hotelu Blaža koji ima i bazen u svojoj ponudi. Tamo bi i jeli a piće bi im platili kod Kapulara da i on omasti brke a i jeptinije je br'te.

   Pitate se sigurno kako bi grad platio njihov transfer? To je barem lako. i To bi se platilo skupljanjem boca ispod šatora i oko njega, a to bi radili ovi radnici skinuti s biroa koji rade na održavanju grada ali više ne na određeno, nego za stalno. Svi ostali nezaposleni Đakovčani automatski postaju konobari, konobarice i francuske sobarice. Lunapark se ne bi trebao micati iza vatrogasnog, a kad smo već kod vatrogasnog, ime grada promijenimo u Đakovo gori a Kajmić postane dogradonačelnik!

   E ja... Nismo mi slučajno jedne godine bili proglašeni najboljom kontinentalnom destinacijom po anketi Klika.

   Pomalo me ovaj tekst podsjetio na pjesmu Zimmer frei od Hladnog piva iako mi to do sad nije palo na pamet. Ali mi je palo na pamet kad sam se pitao pa gdje će spavat svi ti silni gosti? Domaćini bi spavali u šupama i ljetnim kuhinjama a gosti u kućama i netaknutim dnevnim sobama naših gastarbajtera. Već vidim babe kako side na šamlicama isprid kuća sa natpisom 10 ojra spavanje, sarma uključena i domaći paradajz pride. Likeri od višanja, sok od bazge, čvarci u kotlovini na hladno prešanoj svinjskoj masti. Nema čega nema a sve domaće!!! Sve zdravo za gotovo. Zašto ne? Nekom bi se ovaj moj tekst mogao činiti kao nešto upereno protiv načina na koji se vodi grad. Ne, ovo je samo prijedlog, ideja. Zašto ne? Pa baš nam dobro ide. Šatori su nam puni deset dana, zašto ne bi bili puni tijekom cijele godine?

 Drugovi, naša jedina nada je u turizmu. Trebamo samo odlučiti.



Božica!

Sve zbog jednog šporeta ili kako je u zemlji rvackoj najunosniji biznis postao otkup sekundarnih sirovina i zlata

nedjelja, veljača 12, 2012

     Dok sam smišljao naslov za današnji post, prvi naslov što mi je pao na pamet je bila asocijacija na roman mog omiljenog pisca Nick Hornbyja, Sve zbog jednog dječaka, ali ne o dječaku već kako već gore piše, „Sve zbog jednog šporeta“. Naime priča koju ću opisati je apsolutno istinita do u detalja, a sve skupa se odvilo se u petak u svega nekoliko minuta.

  Priča jedan:

     Moj ćale je oduvijek volio ulagati, dakle plasirati svoj teško zarađeni novac. Jučerašnja investicija je bila novi šporet u ljetnoj kuhinji koju svi mi Bosanci kojima su roditelji radili jednoč u inostranstvu, moramo imati. Zašto? Pa kad se recimo kuva kupus, da ne smrdi cila kuća, iako mi volimo kiseli kupus, ne volimo da nam se cila kuća čuje po njemu. Također i kad se prave ušćipci, ako je ulje malo lošije, cili komšiluk zna da moja mater pravila ušćipke pa prije planu.

   I stigao je taj famozni novi šporet, iako ja nisam primjetio da starom išta fali, ali istina, ja nisam mjerilo. Jer kako bi moj ćaća znao reći za „nas mlade“ obraćajući se meni: „Vi bi mogli sidit u kući i gledat televiziju a da vam kapa po glavi“. Aludirajući na možebitno prokišnjavanje krova“. Mislim si ma ne bi ćaća, pomaknio bi ja fotelju malo u livo ili u desno da me ne ometa dok pratim kladionicu.

 Ćale:  "Željko! Dođider amo da otramo ovaj šporet ispod nadstrešnice  pa ćemo ga dat' Ciganima".

Ja: „Pa ćale, jebo ga ti, što bi ga davali Ciganima kad Baja (prvi komšija s live strane) skuplja staro željezo. Pa jel nije sramota da njega zovemo kad nam triba nešto pogledat' oko auta a šporete od pedest, šezdest kila ćemo davat Ciganima? Čekaj, idem ja provjerit je li on ili neko od njegovih momaka kod kuće pa će oni sami doći po njega samo im prstom pokaži di stoji.“

    Odlazim do Baje. Kapija pritvorena, auta nema prid kućom. Njega nema ziher dok auto nije tu! Otvaram pritvorenu kapiju, to ti je kod nas u Čikagi normalno da malo virneš u komšijino dvorište jer kažu kako ti je u dvorištu, tako ti je i u kući. Ulazim u dvorište i kucam na ulazna vrata… zaključano. Jebi ga, nema nikog. Odlazim nazad u dvorište ćale je već podvuko svoju improvizaciju od ručnog viličara koji je izvario od nekih ostataka cijevi i nekakvih točkića jednog lipog litnjeg dana, kad ostali normalni svit  iđe na kupanje, al' jednom će i ovaj viličar zatribat i evo, to je taj dan. Mada,  nešto je namrgođen. Doduše, on je uvik namrgođen kad nešto radi, a cili život nešto radi. A i za pokojnog dida Marka je važila jedna slična da je bio šaljiv i jako dobar čovik kad je bio trizan, jedini problem je što on gotovo nikad nije bio trizan.

 Ja: „Ćale, nema ni Baje ni Bajića kod kuće“

Ćale: „Znao sam ja.“

 Mislim si u sebi šta si znao bogati!?! K'o da su te sad oni nešto sjebali što ih sad nema u kući.

Počinjemo ga vući a leđa mi otpadaju dok trčkaram za njim držeći tu šporetinu za ivice koje mi se urezuju u ruke. Evo nas kod kapije!

Ćale: „E tu ćemo ga isprid kuće ostavit' pa nek' ga voze, baš me briga.“

I ode se stari spremat' jer mu je stara već rekla da negdi tribaju ić' pa da se sprema već jednom i da odnio đava i njega i rađu više.

  Gledam taj šporet, mislim si… neće ovaj šporet u Čikagi dugo ostat isprid kuće. Ja ga ne mogu odvuć' do Baje sam. Pretežak mi je.

Uzimam mobitel…“Baja, sad smo iznili jedan šporet isprid kuće, stari negdi žuri pa ti ga nismo odvezli u dvorište, a kod kuće ti nema nikog da mi pomogne, ja sam ne mogu.“

Baja: „Joj Kiki, to će neko pokupit, idi kuć' kod mene i kucaj na prvi prozor, Marinko je u kući.“

Baja razmišlja, bit će mi barem za dvije litre antifriza.

Odlazim kod njega, kucam na prozor. Niko se ne javlja… A možda si je Marinko doveo snašu jer mu nema nikog kod kuće pa paščetina neće otvorit'. Mislim si ako je stvarno tako, ma ne bi se ni ja javio na njegovom mistu ni za sto rabljenih šporeta pa da su i od platine.

Opet zovnem Baju… „Baja, nema ti nikog kod kuće. Ja ću biti još pol' sata kod kuće, zovi sinove da neko dođe ako je u blizini, pa da ti ga uvučemo u dvorište dok nije dobio noge.“

Priča dva: Ćipura prolazi svojom ulicom prema kući i baci pogled prema mojoj ulici. Sumrak je. Ali što se bijeli u ulici Kikijevoj. Il' je snijeg, il' je šporetina stara. Šporetina stara je! Brzo kući po šupkare, eto mi za čas zarađenih pedest-šezdest kuna. Bit će za bokun slanine!

U međuvremenu u mojoj kući. Ja se spremam za kviz. Neko ulazi. Ko je sad majku ti!?! Kad eto ti komšije Branka koji si ziher u sebi  mislio: „Super! Prodam šporet i sve na Barcu protiv Osasune.“

(Barca izgubila 3:2)

Ja: „Reci Branko!“

Branko: „Ej, stari tvoj mi je spominj'o da će mu trebat pomoć neki šporet izbacit'. Jel' to taj što je vani?“

Ja: „Joj Branko, nemoj se ljutit'. Ja nisam ni znao da ti skupljaš staro željezo, nazvao sam Baju i obećao ga njemu. Da si ti prije pit'o mog ćaću, mi bi ti ga ostavili. A ni on ne zna da ti skupljaš staro željezo jer ga je on htio ostavit Ciganima, pa sam mu ja reko da ćemo ga dat Baji.“

Branko: „A dobro, šta sad…“             Ništa od listića…

Za to vrijeme dok mi pričamo, odvija se nastavak Ćipurine priče iliti priče dva:

Stiže Ćipura sa šupkarama, a slučajno komšija Želja ide na kavu kod svog bratića Baje, koji ga je zvao na kavu, ali i da mu pomogne uvest šporet, ali Želja to ne zna.

Ćipura: „De Želja pomozi mi da natovarim ovaj šporet!“

Želja: „Pa kako smiješ, jesi pit'o Antu?“

Ćipura: „Pa šta ga imam pitat, vidiš da ga je iznio isprid kuće.“

Ćipura odlazi sa šporetinom kući maštajući o dimljenoj slanini.

Ja ispraćam Branka van i vidim da nema šporeta. Bajin auto je ispred kuće, znači već ga je odvuko u dvorište a nije me ni zvao da mu pomognem. Još jednom Branku kažem sažaljivo jebi ga Branko i odlazim se spremiti.

Želja ulazi u kuću kod Baje i odma odlazi prat ruke koje je zaprljao pomagajući Ćipuri da utovare šporet.

Baja: „Šta ti pereš ruke?“

Želja: „Ma od šporeta sam se zaprljao.“

Baja si misli a bogati sam ga je uvuko. Svaka mu čast! Odlazi u dvorište gledat' di je Želja ostavio šporet. Zamisli, sam ga je uvuko da ga neko ne uzme. Pametni moj bratić. Eto ti zašto valja imat rodbinu i dobar komšiluk.  No, šporeta nigdi! Ni u dvorištu, ni u garaži!?!

Baja:“Želja, pa di je taj šporet?“

Želja: „Koji šporet? Jel ovaj što je stajao pred Antinom kućom? Pa ja pomog'o  Ćipuri da ga utovari i Ćipura ga odvezao.“



U međuvremenu, ja sam se spremio i odlazim do Baje, reći mu kako je zanimljivo da me je u ovih desetak minuta već Branko pitao za šporet. Ali oni mi kažu da je Želja pomogao Ćipuri da si ga odveze.

Ja: „Daj serete, vidim da se smijete. Zajebavate me?“

Baja: "Ne zajebavamo te, stvarno je tako."

Eto ti, ne kaže naš narod uzalud: Ko prvi šporetu, njegov šporet.



Božica!

kiki

S preporukom Hrvatskog stomatološkog zavoda

    Sreli se James Bond i Dželo Hadžiselimović.  Kaže James Bond.

-My name is Bond, James Bond.

Kaže Dželo:

-My name is Hadžiselimović. Dželo Hadžiselimović. ODABRAO Đelo Hadžiselimović.

   Šta mislite ko je ostavio jaču impresiju? Poznavajući kakvu popularnost uživa Dželo u Hadžiselimović u hrvatskoj, svako bi rekao da je u ovom vicu svojom osobnošću, definitivno više impresionirao Dželo Bonda, nego Bond Dželu.

   Pošto nemam posao, a kako neki kažu, dokoni mozak je đavolje dvorište, mozgom mi prolaze razna zanimljiva zanimanja  koja bi  mogao izvrsno obavljati samo kada bi dobio priliku. Pa mi je eto, tako na pamet palo jedno izvrsno zanimanje.  Ne znam koliko Dželo Hadžiselimović ima godina ali ja se javljam da ga nasljedim na njegovom mjestu kad se jednom čovjek odluči za mirovinu. Ali Dželo sačekaj još malo da vidimo kako će proći referendum da mi ne bi ostao bez mirovine jadničak.

    Jedini problem je što mi roditelji ne rade na HRT-u, jer pretpostavljam da se tamo posao nasljeđuje kao i u pošti, HEP-u, Vodovodu i da ne nabrajam dalje. Ali probat ću i to nekako riješiti.

   K'o da se sad gledam. Kupim si Hoegaardena, nekog kikirikija, zavalim se u nekom uredu HRT-a, dolazi mi neka sisata sekretarica, tajnica nebitno i pita me:

Jeste li za kavu gospodine Željko?

 -How yes no.- Odgovaram ja.

- Treba li vam još nešto? Da vam izmasiram leđa?

- Ne hvala kolegice. A sad me molim vas,  ostavite da radim. Moram imat svoj mir želim li kvalitetno odraditi svoje radne zadatke. Uzimam daljinski i palim Panasonic  dijagonale tek 127cm, al' ne onaj HD ready, već Full HD! Ubacujem u dvd nekakav BBC-ev dokumentarac o životu lavova u Serengetiju. Ima ih i od drugih produkcijskih kuća, ali ih ne gledam. Zašto? Pa još je i moj pokojni did znao reći: „Pajdo, ako ne znaš koji dokumentarac valja, znaš koji je od bibisija.“ Čemu onda gubiti vrijeme sa lošim materijalima?

  Dok lavovi leže u hladu i odmaraju, lavice love. Jebote kakav divan život!  Interesantno je to. Gledao sam najmanje 100 puta kako lavica lovi antilopu i uvijek mi je ta borba za život zabavna. A dokumentarci od BBC-a su tako dobri pa taman i da su i o prabičašima, zanimljivo ih gledat'. Ako je potrebno brate, stavit će kameru mravu u prkno, samo da nam dočaraju taj čudesan svijet mrava.

  I tako, gledam ti ja te dokumentarce sve negdje do 12h. Sutra je neradni dan pa smo sve to spojili i skratili radno vrijeme u četvrtak do podneva, a doduše, ponestalo mi je Hoegaardena pa mi se više i ne gledaju ti lavovi. Uvijek isto. Na kraju radnog vremena, ja kao voditelj dokumentarnog programa kažem nekom svom nadređenom:

-Evo kolega, ako se slažete, ja bi da se otkupi ovaj serijal o lavovima. Prva liga je, a i od bibisija je. Moj nadređeni kaže:

-Kiki, ako ti kažeš da je dobar, ja ti vjerujem. Nego, mogli bi na pecanje sutra? Čuo sam da smuđevi grizu ko ludi tamo na šoderici?

 Može.  Odgovaram ja. Baš je dobro kad dijeliš isti hobi sa svojim šefom.

   Krenuo je serijal od bibisija i gledanost je baš super. Svi su zadovoljni. Na kraju serijala Miljenko Kokot kaže da sam taj dokumentarac odabrao lično i personalnono JA! Veličanstveni Željko Sabljić Kiki plemeniti. 

  Sjedimo pred malim ekranom djeca, ja i žena, koja je obučena u crnu majicu na kojoj piše: odabrao Željko Sabljić. Mali ekran? Đavla mali, ima metar i po u tom LCD-u, i gledamo baš taj dokumentarac  o lavovima. Kaže mali Ante :

 -Wow! Tata, baš si ovo dobro odabrao.

- Eee moj sine, tata se jako namučio dok je odabrao ovaj dokumentarac, ne može to svako.

-Znam tata, ti si jako velik i najjači si na svijetu.

Život je lijep. Plaća ide, ja radim posao koji volim, a još sam i faca.

Nemojte me krivo shvatit'. Nemam ja apsolutno ništa protiv Džele, ali mislim da bi i ja znao odabrati kvalitetan dokumentarac, a vjerujem skoro svaki čitatelj ovog bloga također.

Odabrao, bogati k'o da je on pet godina snimao po kiši i sunjari, i čekao deset dana da tamo neki olinjali lav skoči starom gnuu na leđa. Ma...



Odabrao: Željko Sabljić



Božica!

Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

   

Ko drugome jamu kopa, govno mu pod nos!

     Ja ne znam jel u mom životu prošao i jedan dan da se kod nas za ručkom nije spomenula guzica ili govno. Sumnjam... Ako me pitate

zašto? Ne znam. Valjda su to moji roditelji ponili sa sobom iz Bosne. Dobro, guzicu su defintivno ponili, al' govna baš i ne, doduše, možda zericu u crijevima božemi 'prosti.

 Nije to nešto što se napravi namjerno za ručkom, al jednostavno se spomene neka riječ i govna vrlo brzo isplivaju na površinu. Surov je taj naš kraj. Još kao mali sam bio bombardiran sa mudrim izrekama pobožnog i kulturnog duvanjskog kraja. Mudrostima u kojima ne d'o ti bog da u njima nema neke grube ili proste riči. Sićam se šta mi je mater prvo rekla kad sam upiso fakultet: "Uči moj sinko, znaš kako se kaže, govno na govno, para na paru!" Hm... I jesam, učio sam, al me brzo popušćalo. Nekad sam znao čisto prelistati knjige jer mi je toliko puta ispričala priču o Imoćaninu koji je sinu govorio da uči jer su mu u knjigama pare, da sam ponekad pomislio, odnio me đava ako ona meni nije stavila pare u knjigu samo da me provjeri. Nis' ti mislim si ja u sebi daleko od tog imoćanina.  Al' ništa. Ipak je bilo samo figurativno.

   Jedina petica koju sam ikada dobio na fakultetu je bila iz latinskog. Proučavajući dikte iliti mudre izreke, nisam se mogao načuditi kako se stari Latini nisu sitili ni govneta ni guzice. Ili mi Hrvati nismo prevodili te i takve dikte jer smo i sami valjda bili siti svojih govana, pa nam nisu još tribala i Latinska, il' smo tek prekulturni.

   Sićam se ko kroz maglu, stojimo na dvorištu, moja mater i ja, i gledamo kako ćaća provodi urlaub odijevajući naš dimnjak u novo ruho. Zvizdan upržio, stara povuče jedan dim i mudro prozbori:

"Evo gledaj, taj dimnjak, svaki ti đava čoviku triba. A sve zašto? Da mu bude toplije guzici. Da ima nešto u njoj. Da se u nešto obuče. Cili ti se čovikov život vrti oko guzice.

    Hm...I je, zamislio sam se ja tada na njezinu ruralnu mudrost, al' duše mi tako je. Stvarno nam triba svaki đava. Nego na pamet mi pade nešto. Onaj čovik što je smislija jednu od najpoznatijih kojom se dičimo svi mi Dinarski 'Rvati; "Use, nase i poda se!"Pun sebe je bio taj naš predak i zasigurno je umro od zapetljaja crijeva. Jer bogami iako je ta njegova mudrost prosta i priprosta, nigdje ja tu ne viđe ni guzice, ni govneta. Nije da sam se uželio, al' valjda nešto triba i iza se ili iz sebe majku mu!?! Brzo bi taj puka k'o onaj iz priče od mog dida o nekom čoviku odozdo koji je pojio cili pršut i popio litru vina i puka. Jest da nije svaka lipa ko od Jeniffer Lopez, al ne triba banalizirat i minorizirat ulogu guzice i važnost iste za ljudski opstanak.

 Nego, nisam se ja sitio teme za ovu priču ko gladan srat, ponuko me jedan moj poznanik sa još jednom arhaičnom:

 "Boj se ovna, boj se govna... a kad ćeš onda živjeti?" Veli da je to napisao Meša Selimović. E moj pajdo, to ti je narodna mudrost a ne Mešina. Lako je bilo Meši s tuđim kur*em gloginje mlatit. Nije on to smislio, već su se guzice i govna u našem izričaju prenosila s jezika na jezik, sve dok nismo postali "kulturniji".Je, istina je. Moja mater je na primjer prava riznica takvih izričaja.

 Kod nje ti ne iđe:

  Tko se mača laća od mača i umire.

  Njena ti iđe: U vola bodača uvik rasparana guzica.

 Kod nje ti ne iđe: Ne laje pas zbog sela, nego zbog sebe

 Ne laje ćuko zbog kuće, već zbog svoje guzice.

 Ako me vidi da dobro jedem, neće reći dobar tek nego:

 Vid' guzice!

 Za ženu nižeg rasta reći će:

 Ma mala bolan, mogu joj kokoši iz guzice ćopat.

 Kad sam joj reko da bi volio da mi nešto kupi, sljedilo je:

 Uniće ti u guzicu.

   I eto, pretpostavljam da ako živiš uz nekoga ko stalno spominje narodne mudrosti na ovakav način, vjerojatno imaš tri opcije:

 1. Da ih zamrziš

 2. Da ih se ponekad sitiš i to je sve

 3. Da postanu neizostavni dio tvog izričaja

  Surov je kako rekoh taj naš kraj do boga. Dok pišem ove retke, sitio sam se jedne strikine priče o čovjeku iz našeg kraja koji se volio šaliti i nadivati svima nadimke, prema njihovim nedostacima, kompleksima ili neugodnim događajima koji su im se, ma možda samo i jednoč dogodili, ali svi su u tom selu držali do njegovih šala, i nadimaka. Pa ako mu se zamiriš ili te uvati na zub, teško tebi. Jednom je dvojici dečkića još dok su bili dica, nadio imena Litonjica i Seronjica. Prošle su godine, dica izrasla u momke, al nadimak ih je i dalje pratio ko sjena. Jednog dana ode njihova mater do tog čovika pa mu reče:

 - Znaš šta, nije u redu da ih se više tako zove, momci su to. Odrasli su bolan.

- Je, imaš pravo odrasli su i stvarno nije u redu da ih se više zove Litonjica i Seronjica, od sad ih triba zvati

 Litonja i Seronja.

    Eto, još gore ispade. A sitio sam se još jedne priče, o curi koju je privarilo pod misom pa se ulitala.

 Sutra su joj momci pod kućom zagangali:

 Oj Kolakušo, evo tvoja dika,

sasra ti se cura kod zvonika.

   Navodno je divojka morala odseliti poslije toga.

 Eto, ja sam upao u treću opciju pa sam i sam riznica g.....hm mudrih izreka. I opet što bi rekla moja mater: "Svaka mi nosi šaku u glavu." Rugam se brate mili svemu i svačemu i čim na oči, odma za oči. Ruganje reći ćete nije lipo, rugala se sova sjenici da ima veliku glavu, ali svaki humor zapravo i je nekakvo ruganje, i da ga nema, ne bi bilo ni smišnog. Al' bitno je da se čovik zna i sebi narugat'.

Govno mu ko laže!

Božica!