Neki su ljudi dosadni ko smrt. Jesu! Pričaju brate, melju nešto a što god da pričaju sranje, nula, mačku o rep, niškoristi, nišzanimljivosti. Imaš dojam pa da ti prepričaju i najsmiješniji vic na svijetu, da bi gorko zaplakao. Normalnog sugovornika gledam u oči, tako sam odgojen, to mi se jednostavno čini normalno i ne volim baš pričati sa osobom koja stalno vrluda očima. Kad tako šta primjetim odmah završavam razgovor i kraj. Ta tema tom sugovorniku nije zanimljiva i nema tu ljutnje. Ali kad JA razgovaram sa takvom osobom, ma koliko bio pristojan, a baš znam bit pristojan kad hoću, a nepristojan također kad hoću, bogami postajem pravi vrludaš. Odjednom se počnem češkati po bradi, nešto me ko svrbi… Gle, neki list mi se prilijepio za đon od cipela! Svašta! Di sam to pokupio!?! Okrećem mobitel u ruci ko nervozni pušači kutiju cigareta pa mi ispadne iz ruke… Sjetim se da crno ispod nokta davno već nisam očistio, a i ono žuto iz uveta kao da baš sad izlazi pa me svrbi. Uh kako dobra guza prošla... Ne vidim ju više…Sranje! Opet sam za stolom… Uf, sve mi smeta. On samo priča i priča a mene boli klinac za njegove svakidašnje jadikovke. Istina, koji put kimnem glavom, napravim onaj nc,nc, nc, jer to znači da se kao suosjećam s njegovim problemom. Bijeg!
Ja:„Joj, ostani na kojoj si, baš je zanimljivo al' moram u wc. „
Odlazim tamo i izurlam se i koji put lupim glavom o možda i popišane pločice. Šta da radim? Pa ubit će me s pričom?!? I onda mi pada fantastična ideja na pamet…
Sjedam za stol a on me pita:
On: „Di sam ono stao? „
Ja:„Joj mozak mi zablokiro, ne mogu se sjetit'. „
On:„Ma nema veze, ispričat ću ti ispočetka.“
Ja: Užas!Ne mogu mu reći da nastavi od… kad nisam ništa slušao k vragu i sve!
„Neprimjetno“ gledam na sat… isuse, ovo je kao na satu biologije kod pok. Martina Miletića. Sekunde su minute, a minute su sati!!! On i dalje priča, priča… Nikad kraja… Počinjem se znojiti po čelu kao kad te tjera srat' a nemaš di.
Energija mi pada, čini mi se da mi pada i šećer a… i čini mi se šećeru, sitna greška u kompjuteru.
Pred očima iskaču poruke:
"Your system running low on virtual memory!"
"Low disc space on disc C!"
Za trenutak se vraćam u stvarnost i primjećujem paučinu na stropu u ćošku… Pa ove čistačice uopće ne čiste… znaju li one kako je teško danas dobiti plaćen posao čistačice? Svrbi me noga… Hlače su mi se malo pokidale ispod jaja, a valjda sam ih proprdio. A i nije to materijal ko nekad. Sve iz Kine u klinac! Gledam po stolu, konobar nije očistio pepeljaru od gostiju što su bili prije nas. Tanka, dugačka napola popušena Eve cigareta i tragovi ruža na opušku… Pitam se, ko li je to pušio?
On: „I, šta ti kažeš na to, da prihvatim ili ne?“
On: Kiki!
Ja: A? Šta?
On: „Pa da prihvatim to ili ne?“
Ja: „Pa ne znam šta bi ti rekao stvarno. I kad sagledam sve aspekte što si ih koncizno iznio o tvom slučaju, ne mogu preuzeti tu odgovornost da ti moje mišlj“
Tu tu ru tuuu, tu turuuuu. Tu tu ruTUUU, tu tu rutuTU TU!
Pjesma Johna Williamsa iz Indiane Jonesa, zvoni mi mobitel! Fala Isukrstu! (U wc-u sam kumu poslao poruku da me nazove za pet minuta.)
Ja: „Božica! Da, da, odmah? Al' s frendom sam, nema smisl… Da, da, kontam. Dobro, evo dolazim odma'. „
Ja: „Ej, sorry! Kum me zvao, moram mu ić' nešto pomoć '. Gori mu. „
On: „Ako trebam i ja, nije problem? „
Ja: „Ma neee! To ti je posao za jednog prevelik, za dvojicu taman, a trojica bi se dosađivala. „ Mislim si, ako si ti treći dosađivali bi se kako god okreneš.
On: „Kad se vraćaš, 'oćemo se naći poslije? Aj' nazvat' ću te ja poslije.“
Ja: „Ma, ne moraš ti mene zvat', ja ću tebe nazvat' kad završimo ako uopće stignemo danas.“
Ako uopće stignemo ikad.
Božica!
